Majka nacije vs ludi vitez

U tržišnoj ekonomiji vlada jedno pravilo, a to je da potražnja (između ostalog) formira cenu. Evo jednog zanimljivog, ali i tužnog primera ovog pravila.

Ovih dana izašle su novine, specijalno izdanje posvećeno Ceci, jedinoj i neponovljivoj. U njemu možete pročitati ekskluzivni intervju sa majkom nacije, ali i šta su o njoj rekli mnogi vrsni pozavaoci muzike i estrade u Srbiji. Naravno tu su i vrhunske fotografije najpoznatijeg kućnog zatvorenika ove naše „zemlje seljaka na brdovitom Balkanu“. Kao da to nije dovoljno da vas ubedi da kupite ovaj jedinstveni časopis, na poklon dobijate i Cecin najnoviji CD i tekstove pesama koje se na njemu nalaze, kako biste mogli lakše i natenane da proniknete u dubine poetičnih reči i misterioznih, ali nadasve korisnih životnih pouka. Iako bih ja u ponudu ubacio i repliku „nanogice“ kao simbol teške borbe protiv nepravde i društvene represije, nema sumnje da je i ovakva ponuda sasvim jedinstvena i vredna pažnje. Ovo neverovatno iskustvo možete sebi priuštiti za tričavih 500 dinara.

Isto ovih dana, u kioske je stigao i usamljeni vitez, oštroumni plemić iz Manče, zajedno sa svojim večnim saputnikom i svojim moćnim atom, ali i svojom jedinom dragom, čije srce osvaja u sva tri toma. Svakako, u pitanju je Servantesov „Don Kihot“ u izdanju kompanije „Novosti“. Mnogi književni kritičari slažu se u oceni da je ova satirična predstava srednjovekovnih vitezova jedna od najboljih knjiga svih vremena. Ja se još uvek nisam bliže upoznao sa Don Kihotom, ali ovu jedinstvenu priliku neću propustiti, a svi oni koji žele da se upuste u borbu sa vetrenjačama za to iskustvo moraju izdvojiti 300 dinara.

Dakle, ostaje teško pitanje, skoro u rangu onog hamletovskog „Biti ili ne biti?“. Majka nacije za 500 dinara ili ludi vitez za 300?

Političko orgijanje: nevolja naroda

Politička kampanja je počela pre nego što je zakonom predviđeno. Onda se dogodila i ona legalna. Usledila je, ničim izazvano, postđurđevdanska, a od juče imamo i postvidovdansku.

Ali, ništa nam novo nije donela ni prva, ni druga, ni treća… Sve je već viđeno. I ove promene na političkom tlu su déjà vu. Zašto bi nas čudila kombinatorika ljudi kojima smo poverili glas 6. maja ? Toma, Vučić i Dačić – déjà vu. Boris, Đilas i Dačić – déjà vu. Dinkić i Dačić – déjà vu. Toliko je već « svako sa svakim » da me ni kombinacija Toma i Boki ne bi začudila u sveopštem orgijanju.

Jedna od najkorišćenijih fraza tokom kampanje (jer kampanja nikada ne prestaje!) jeste volja naroda. Ovih dana je gotovo svi političari koriste. I oni koji ne znaju šta znači. I sve je pod velom – volje naroda. Samo, mnogo mi se nešto promenilo shvatanje volje naroda od Đurđevdana do Vidovdana.

Prva volja narođa je bila DS i SPS. A evo, već juče, Dačić kaže da je volja naroda SNS i SPS. Kad je to Pajtić čuo, volja naroda se drugačije tumači i u Vojvodini. Socijalistima su kazali ćaozdravo. Kažu, shodno osvojenim mandatima SPS, oni nisu – volja naroda. Samo, kako je DS-u bilo voljenarodno da ostavi SNS u opoziciju kada su osvajali manje mandata od njih. I Đilas se javlja. Njegova sintagma je volja građana. Kaže da ostaje. Ne pomišlja na ostavku posle « novih » kretanja na parlamentarnom nivou. Ne zato što mu je lepo na tom mestu već zato što je to – volja građana. Jeste. I Đilas je građanin. I Dačić je narod. I Toma je narod. Svi su oni narod. A bogami i nakot. Nakotila se bagra. Ali, tako je sa korovom, brzo raste. Kad jednom krene, teško se zaustavlja.

A sve je ovo, zapravo, nevolja naroda. Političarima u Srbiji su sve vrti oko fotelje i za nju bi i dupe dali. Mnogi i jesu. A ko nije – daće. I budući svingeraji biće nam – déjà vu. Dobar nam je ovaj izborni sistem. Pozdravite ga.

Sedi, jedan KUK!

Čitam novine i ne verujem: “Učenik slomio kuk profesorki zbog jedinice”. Ovo nije jedini slučaj da se nasilje sprovodi nad profesorima i nastavnicima, čini mi se bar jednom u dva meseca ovakva vest iskoči u medijima. Čak smo i na jutjubu (youtube-u) mogli da gledamo maltretiranja i svađe na času. Gde je granica između zaštite deteta i davanja dozvole da radi šta god hoće? Ko je kriv za nasilje u školama?

I dok se u zemlji još uvek nema vlade i svaka vest u prvom dnevniku je otprilike “Vlada još nije sastavljena”, omladina iskazuje agresiju. Deca u školi su postala zaštićenija od belih medveda. Ona smeju sve- počnimo od osnovnog obraćanja nastavniku koje više čak i ne mora da bude sa Vi.  Znam da deca iz mog komšiluka zovu nastavnicu imenom- „Ksenija, a kako ovaj zadatak da uradimo“. Ukoliko profesor, nastavnik povisi malo više glas na razred to se tumači kao agresivno i neurotično ponašanje. A kada profesor pozove roditelje da popričaju o lošem ponašanju ili šteti koju je njihovo dete napravilo taj razgovor se pretvara u svađu. Roditelji kategorično odbijaju da je njihovo dete nevaspitano ili nemirno. Problem je sigurno u profesoru. Mora da profesor ne zna kako da zainteresuje dete da se ponaša pristojno. Zato se stalno govori o tome kakvi treba da budu profesori i nastavnici, kako da motivišu učenika, na koji način da organizuju nastavu. Škola se pretvorila u cirkus i tender za najboljeg klovna. Niko da pomene tu čudnu reč VASPITANJE ili bar sintagmu ULJUDNO PONAŠANJE. Izvor nasilja može biti mnogo toga. Nekada su psiholozi govorili o instinktu agresivnosti, ali to nije najčešće najbolji odgovor. Agresivno ponašanje se uči i po modelu, ugledanjem na roditelje i uzore; A jedan od češćih izvora je frustracija- nezadovoljena potrebe, želje, motivi. I kako na jutarnjem programu jedan psiholog reče “Ovi mladi ne vide perspektivu u životu, ne vide izbore i mogućnosti, pa je sasvim realno što često imamo takve besmislene nasilne postupke”.

Malo (Ne)vaspitanja, malo društvene konfuzije i rezultat je potreba za veštačkim kukom. Ako verujemo pretpostavkama da će ova godina biti godina još veće ekonomske krize i ako znamo da se ponašanje ljudi ne menja tako lako (uz sve to znamo da ni vlada neće skoro) možemo pretpostaviti da će u narednom periodu uvoz veštačkih kukova biti najprofitabilniji biznis.