Mesto gde on, postaje On

U jednom od omiljenih prestoničkih kafića, na Obilićevom vencu, sedi mnogo frajera. Doterani, nasmejani, namirisani, opremljeni svime što im je potrebno da bi im drugi zavideli, a devojke prilazile. Sedim sa čovekom koji prvi put dolazi u Beograd. Želi da vidi čari noćnog Beograda za koje je čuo. Ima rezervisano mesto u novom klubiću u centru, u krugu dvojke. Ok, idemo tamo…

Klub se nalazi u stubu Brankovog mosta. Lep je, nedovršen (bar mi se tako čini jer su zidovi, polusvodovi koji opasuju separee neokrečeni), sa mnogo ogledala na plafonu i sijalica na zidovima. Zanimljivo rešenje, lep lajt šou. Na stolovima sveće, za njima visoke, barske stolice. Dužinom cele leve strane šank i pristojno obučeni, nasmejani, mladi konobari. Za stolom je nas šestoro, upoznajemo se međusobno, pričamo, čekamo da se na improvizovanoj bini pojavi bend.

Veče odmiče u džez fazonu. Lep kadar za oko. Društvo u klubu staro, odokativno (ne držite me za reč) oko 30 godina. Sa svojom 21, čini mi se da sam najmlađa. Ali mi ne smeta, prijatno je. Ulaze trojica muškaraca. Odeveni su strogo poslovno, sve po JUSU – sako, košulja uvučena u pantalone, cipele. Ulaze u separe iiii… doživljavaju transformaciju. Kao u priči o ružnom pačetu, onaj deo kad postaje labud.
On skida sako, jednom pokretom izvlači košulju iz pantalona, razbaruši inače zalizanu kosu i kreće da igra kao dvadessetogodišnjak. Tekila, gerila, tekila gerila…

Nekih sat vremena kasnije rešili smo da idemo kući. Moj prijatelj, inače fotograf po zanimalju, zastaje na platou ispred kluba da uslika bilborde… Spustio je pogled na ulicu ispod mosta i video statiste koji snimaju scenu. Eto, zanimljivosti na svakom koraku.

Prvobitan plan, da ja odem u Studenjak vrlo brzo je propao, jer sam posle poluminutnog ubeđivanja pristala da odem na splav. Četvrtak veče, pevaju Zvezde Granda. Nakon pretresanja na ulazu, kao da smo u  holivudskom filmu I kao da smo kriminalci, a ne neispavana grupica ljudi, ulazimo i ostajemo – zatečeni.

Zaigram ti ja, zapevam, kako se valja… ali ne ide. Ne ide. Tik uz naš sto dvoje su igrali neki prljavi ples, pa nam je postalo neprijatno da sedimo pored. On nije evoluirao do kežual varijante, kao onaj malopre, ali je stiskao žensku. To što ona ima 30 kg više od njega, zanemarljivo je u odnosu na pokrete koje uspevaju da naprave. I dok muzika trešti, pored nas prolazi cica maca. Devojka visine barskog stola u crno – beloj haljinici jezivog printa. Ne znam gde ju je nabavila, poprilično sam sigurna da to više ne proizvode.

A oni – muški primerci, hm… nekoliko njih u odelima, sa savršeno nameštenim kravatama u pola 3 ujutro, uz Cecinu Kad bi bio ranjen sede u separeu, izgledaju opasno i ne rade ništa. Feil. Napuštamo objekat. Zauvek. A na parkingu izložba mercedesa. Presijavaju se onako crni na uličnom svetlu.
I tako, izašla sam na samo na sat vremena, da pozdravim prijatelja…

 

Advertisements

Nostalgija za mikrofonom

    Na vratima stoji: RADIO PRODUKCIJA FPN – emisija Slušaonica 6.
Studio je siv, roletne spuštene, svetlo ugašeno. Na poluokruglom stolu, ispod stakla koje služi za signalizaciju voditelja montažeru, stoje dva mikrofona. Okrenuti su jedan prema drugom. Pre dva meseca, studio radijske emisije Slušaonica 6 svakodnevno je vrveo od buke mladih novinara, pa u ovoj grobnoj tišini česti posetilac može čuti: “Seci ovo…od 1:21 do 1: 40, ne sme da bude duže od 30 sekundi” ili “Kad je slobodna montaža? Pa čekam već dva sata” i vazda miran tonac koji govori: “Samo se vi dogovorite, ja radim…”
Mikrofoni su ugašeni. Do daljnjeg. A nekad su pred njima sedeli političari, muzičari, glumci, profesori, dekani, istaknuti studenti, strani državnici… Sada nema ničega. Mesto izgleda kao da ga je i Bog zaboravio. Neprirodno tiho za nekoga ko je tu često boravio. Uvodna špica: (Ćuti, sedi, slušaj… Šest je! Počinje!) čuće se tek krajem septembra. U Srbiji nijedan osim beogradskog Fakulteta političkih nauka nije imao uslova da studentima omogući da sami realizuju radijsku emisiju. Oni bi, po unapred utvrđenom rasporedu, snimali priloge, donosili sirov materijal sa terena, snimali iznova ako nešto ne valja. Ovu privilegiju više nema ni FPN. Krivi su radnici, skele, bušilice…

I pored sitnih čarki, u 18h svakog radnog dana emisija je bila spremna za emitovanje. Veliki aparat, nalik na 5 video rekordera naslaganih jedan preko drugog stoji pored sivog stola. Prst prašine naslagan na njemu. Jasno se vidi na dnevnoj svetlosti. Preko dana ničemu nije služio, osim kao držač za kafu ili keks. Ipak, pred početak emisije bio je najkorisnija sprava jer bi se pomoću njega emisija emitovala na frekvenciji radija Studio B.
Zidovi sobe i dalje su izlepljeni plakatima, pozivima na događaje, tu je negde i Kodeks ponašanja novinara. Među njima se vidi i veliki, sivi, okrugli sat ispod koga stoji štampano: radio Studija B. On je voditelje opominjao da emisiju privode kraju, kako ne bi probijali termin vesti. Čuveni muški voditeljski par, poznat pod pseudonimom Fa & Ce, redovno je završavao oko 19:05.  Sat otkucava. Vreme prolazi. Jezivo je slušati ga u toj tišini.
Iz studija nije ispario miris čudne, radijske mašinerije. Dobro je poznat. Zaposeo je sve kutkove i kao duh omamljuje posetioca. Moli ga da mu vrati novinare, goste, ili makar čistačačice. Odluka je konačna. Jedino što se do jeseni može čuti jeste tiho pucketanje mikrofona, kad na njega padne čestica prašine. Ali i to traje samo delić sekunde… Studio spava.

Klupice za dobro raspoloženje

Moj grad je drugačiji od ostalih. Na dohvat je ruke, mali, u njemu živi svega pet hiljada ljudi. To su moje kolege. Otkako se vreme prolepšalo, nema teorije zaspati pre jedan iza ponoći. U dvorištu mi se preko dana igraju deca, na drveću se gnezde svrake, uveče se kikoće omladina. Mi s` belom kugom nemamo problema, niko nije stariji od 30 godina. Ja živim u Studentskom gradu na Novom Beogrdu.

Foto: edukacija.rs
Foto: edukacija.rs

Continue reading „Klupice za dobro raspoloženje“