Francuska sobarica

02:05  posle  ponoći, subota na nedelju. Ispred oronule zgrade u Francuskoj 12 red. I to dugačak prilično. Liči na standardan ulaz u zgradu, ali iza vrata i dve “gorile” – beogradski klub “Francuska sobarica’’. Gužva. Mračno i zagušljivo. Gotovo svi u crnom, istetovirani, sa pirsingom na pokojem delu tela. Dredovi  i afro-frizure – obavezan modni detalj. Zvuci reggae-a i drum’n’bass-a su prejaki. Ne, ne, ništa čudno, samo skiciram atmosferu kroz dim. Svi se njišu u istom ritmu kao pod hipnozom. Dok se probijam kroz nepodnošljivu gužvu, nije čudno kad se u prolazu očešem o neko do pojasa golo znojavo telo. Pije se pivo – obavezno. U vazduhu se oseća  miris duvana i trave. Svi su opušteni. Možda i previše? Normalno stanje – apsolutno. I sve to deluje prilično zastrašujuće nekome ko nije iz te priče. Ma, underground k’o underground. Ispred toaleta, red je još duži nego onaj na ulazu. I unutra je,  naravno, zagušljivo i prepuno. Mračno, ali neko neprijatno zelenkasto svetlo treperi. Svi se guraju i cupkaju u mestu. Žele sto pre da stignu na red. Logično, da. U sledećem trenutku  ulaze dvojica. Jedan nosi špric u ruci.  Pozdravljaju su se sa devojkom. Poznanica. Ili drugarica ‘’po veni’’. Ubrzo ulaze u muški toalet, vukući i brinetu sa sobom. Nažalost, svi gledaju svoja posla. Čuje se kratak vrisak i dva tupa udarca iza vrata. Prisutni su se trgli. Devojka izlazi uplašena i uplakana.

0

Advertisements

Zašto je ovo umetnost ?

–          Dvadeset noževa. Ona sedi na podu.  Zabada sebi noževe između prstiju, a kad god pri brzini sebi zaseče prst, uzima drugi nož.

–          Zapaljena vatra oko zvezde petokrake. Ona spaljuje svoje pramenove kose  i nokte, a potom leže u centar zvezde. Guši se. Publici je dugo trebalo da shvati da ona ne glumi trans, već da je zaista ostala bez svesti.

–          Ona. Sedi naga za stolom prekrivenim belim platnom. Ispija crno vino i jede med. Žiletom izrezuje zvezdu na stomaku. Platnom briše krv. Obuva cipele kojim je prešla Kineski zid. Stavlja partizansku kapu sa petotkrakom i krvavobeli barjak diže obema rukama.

–          Leži na krstu naprvaljenom od leda dok grejalica greje ranu na stomaku. Potom se bičuje po leđima, tresući se od hladnoće i bola.

–          Nago telo leži nepomično, a čovekov kostur leži preko njega. Dva naga tela stoje nepomično blizu jedno naspram drugog, a publika ih slučajno pomera u prolazu. Telo nage žene visi na zidu.

–          Ona. Sedi na drvenoj stolici u haljini jarko crvene boje. Naspram nje je druga drvena stolica na koju može da sedne ko hoće. Samo treba da poželi. I da ima dovoljno hrabrosti. Gledaju u nju. Ona gleda u njih svojim „bensedin“ umirujućim očima. Neki plaču. Neki se smeju. Neki su tužni. Neki zbunjeni.

Čudno? Ludo? Bolesno? Zastrašujuće? Šokantno? Možda, ali ne i za nju.

Ona ima 63 godine. Rođena je u Jugoslaviji u porodici partizana, bez majčinske ljubavi.  Završila je Akademiju likovnih umetnosti. Slikala je, pa je sve svoje slike sakrila. Volela je Ulaja i sa njim prešla Kineski zid. Patila je, tako kažu. Ipak, ona je zavodljiva i neustrašiva. Redefiniše umetnost poslednjih 40 godina. Koristi sopstveno telo, gura sebe van svojih granica i ponekad rizikujući svoj život, stvara performanse koji izazivaju i šokiraju.

Ona je umetnica. Možda zastrašujuća i nesvakidašnja, ali svakako umetnica. Njeno telo je fetišističko, feminističko, empatijsko, sveto, seksualno, podređeno, nadređeno, mazohističko, a pre svega energija i bol, izazivač emocija. Pozitivnih ili negativnih. Nevažno. Bitna je emocija. Odsustvo ravnodušnosti. Jeste li gledali neki njen performans? Ako niste, pokušajte. Usudite se. Budite hrabri. Zaključite da li je sve ovo gore navedeno umetnost ili ne. Imate pravo izbora.

Ona je alternativna. Ona je radikalna. Bez kompromisa. Ona je tri meseca, sedam sati dnevno, ukupno 736 sati i 30 minuta sedela nepomično pred publikom u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. Njena životna priča, utkana u film Metjua Ejkersa „Umetnik je prisutan“, zatvorila je ovogodišnji beogradski BELDOKS festival dokumentarnog filma. Ona živi umetnost do krajnje tačke izdržljivosti svog bića. Ona je umetnost. Ona je Marina Abramović.

Hvalospev

Znate kako, ja ću da pišem hvalospev Slušaonici 6. Kako bi rekla moja koleginica Ivana Nikolić – ovo je blog i ovde se iznose lični stavovi. Konačno i ja da to iskoristim, posle više od dve godine rada u našoj dragoj redakciji. Upozoravam vas, biću malo patetična, ali iskrena. Nadam se da se spomenuta imena u daljem tekstu neće ljutiti. 🙂

Za sve postoji prvi put i sve ima svoj početak. Ja se tačno sećam svog prvog ulaska u redakciju. Prva godina, ambicije pucaju na sve strane.  Odmah sam gledala gde ću da se uguram i započnem svoju novinarsku karijeru. 🙂 Naravno, nisam ni slutila da će mi S6 doneti mnogo više. Kasnije je došlo još ljudi iz moje generacije, ali samo su uporni, „stari“ Danilo i Mihailo i „novi“ Miloš i Milica, ostali (i možda još par njih, ne zamerite). Nije za svakog Slušaonica 6. Elem, dočekala me je nekadašnja urednica, oštra, impulsivna  ali pravična Aleksandra Ugrinić (Saška, Saki, Sakili kako joj tepamo). U toku je bio sastanak redakcije. Ljudi su me malo čudno gledali, u fazonu – ko je sada ova klinka? Imala sam tremu. Uvek nekako brineš, kako će te ljudi prihvatiti, da li ćeš dobro obavljati svoja zaduženja…Ma, 100 stvari mi se vrtelo po glavi. Brucoš, šta ćeš. Ali odlučno sam gazila dalje, želela sam to. Mrdža, Sandra Babić, Sexy, Grujović, Nikola Popović, Jeca Petković, Marjan, Krečko, Bojana Mekić, Jovana Veljković, Aleksa Boljanović, Ana Marija, Ćira, Marija Ristić, Ana Pendić, Jeca Vasić, Ana Novaković, Vesna Radojević (izvinjavam se ako sam nekog izostavila) su ljudi od kojih sam od starta učila, pratila svaki njihov glas i šum u etru i mnogo toga naučila za dalje. Njihov savet mi je bio kao Božja zapovest. Krenulo je sve po redu, kuda večeras, pisanje vesti, rađenje prvih intervjua, radio paketa…Posle par meseci sela sam za mikrofon u ulozi voditelja. Moram to da napomenem, jer svako od nas pamti svoj prvi put ili gubljenje medijskog mraka. 🙂 Ja sam svoj medijski mrak izgubila sa Urošem Marjanovićem, starim dobrim članom redakcije S6. Tada je baš krenula euforija. Imala sam stalnu želju za dokazivanjem. Kako je sjajan osećaj kad uradiš dobru emisiju, mislim da je sanjam posle.  To je bio period života kada sam bukvalno spavala u redakciji. Sandra Babić i ja smo htele i krevet da donesemo ili makar neki dušek. Ne smem da ne spomenem snimanje Novogodišnjih emisija, emisija za kraj sezone…žurke, naravno. Sakilino penjanje po stolicama, kolektivno đuskanje, pevanje u studiju u alkoholisanom stanju, sedenje u parku do 2 ujutru. Lepa vremena…

I tako, prolete godinu dana. Neki dragi ljudi odlaze. Smena generacije. Teško smo odbolovali  kada je Saška napustila mesto urednice. Došla je druga, manje oštra, blaga ali ne i manje pravična Milka. Došli su i novi mladi ljudi, željni znanja i dokazivanja. Tako su me podsetili na mene nekada, bila sam „ljubomorna“ na njihovu ambicioznost.  Pristupili su dosta samouverenije i agresivnije, nego što smo mi  nekada, tražeći svoje mesto u S6. Ili sam ja mnogo matora. 🙂 Ivana, Vučica, Neemanja, Milena, Tijana, Boba, Dina (i opet se izvinjavam ostalim mlađim članovima, sadašnjim i budućim,  koje sam izostavila) – vi ste našli svoje zasluženo mesto u S6, a naći ćete ga i kasnije u nekom drugom mediju, kada se svi rastanemo nekada.  Znam to, jer  naša redakcija može samo da iznedri dobre novinare.

I tako, proleteše dve godine. Ode i Milka. I ona nas je ostvaila. Mada znam da nas i Saška i Milka neprestano posmatraju, proučavaju, prate naše uspone i padove i bodre sa stane. Treća urednica je tu, naravno. Jovana Veljković, bič Božji. 🙂  Ne postoji osoba koja me više nervira, a draga mi je. Osećanja su uzajamna, i ona je saglasna sa tim.

Ne pitajte me koliko ću još biti u Slušaonici 6. Ne znam. Mada bih vrlo rado ostala celog života. Naravno, mogla bi tu da uleti neka kinta, makar za dug radni vek. 🙂  Šalu na stranu, nemojte da mislite da je u ovoj redakciji sve idealno. Ne volimo se svi jednako, neko nekog manje, neko nekog više.  I ovde ima svađa, nezadovoljstva kada ti je loša emisija, kada te ispali gost, negativnih kritika, neprospavanih noći, padanje ispita.  Tada je teško. Nekada poželiš da odustaneš. Nekada ti se uguše ambicije, proradi ti sujeta iz tebi nepoznatih razloga. Tada grešiš i ostali te kritikuju. To boli. Ali ono što znam jeste to da je meni jedna prospavana noć dovoljna da se trgnem i nastavim dalje. Nastavljam dalje, jer sam ovde naučila šta znači biti dobar novinar (jednog dana), ali  pre svega dobar čovek. Nastavljam dalje, jer samo ovde će ti dozvoliti da grešiš, ispravljaš greške u etru i na taj način stičeš ogromno iskustvo.  I pre svega, nastavljam dalje jer je Slušaonica 6 moja velika porodica.

Iskreno Vaša,

S.