Stig’o cirkus

Počeli su rasipati svu svoju moć da medijski deklasiraju protivnika. Svako od njih je dobro uradio domaći zadatak: analizirane protivnikove mane i vrline; utvrđene Ahilove pete i sabrana sva sredstva kojima se može delati – naravno, mislim na novčana i medijska sredstva. I to je sve – kampanja je spremna. Idemo! Samo, u toj jurnjavi zaboraviše ono najbitnije: šta to nudimo građanima? Izgleda da im to pitanje baš i nije palo na pamet.  Možda i jeste, a odgovorili su: CIRKUS!

 cirkus3

Continue reading „Stig’o cirkus“

Sve počinje sa prvim, jednim čovekom

Dok svi danas čekaju skok iz svemira, koji se konstantno odlaže, ja sam čekala nešto sasvim drugo. Među osnovnim pravilima u novinarstvu važi i ono da se tema, priča, približi ljudima koji će je čitati, slušati, gledati. Blizina u smislu geografske blizine, blizina i kao ljudska priča. Ono što je u mom dvorištu zaista me uvek više interesuje nego ono što je ispred kuće nekog Kineza. Osim ukoliko sam takve prirode da ne volim svoj dom (ima i takvih). Jeste fascinantno ono što će  Feliks Baumgartner uraditi danas, to jeste svetski događaj- skočiti iz svemira- ali on ni po čemu bitno neće promeniti moj život, život mojih sugrađana, komšija. život danas, sad. Verujem da će promeniti život jednog brenda za koji već govore da je napravio najbolju svetsku reklamu. Ono što hoće promeniti nešto TU i SAD jeste konkretno delovanje na rešavanju problema u gradu. Lična inicijativa i lična odgovornost temelji su društva, grada, zajednice koje funkcioniše i kojim je većina građana zadovoljna. Osoba čiji sam odgovor do malo pre čekala, nije bio skakač iz svemira, već dvadesetogodišnjak zbog kojeg su noćne autobuske linije u glavnom gradu obeležene; mladić koji spašava drvorede i zelenilo; osoba koja lično kontroliše gradsku rasvetu i stanje u GSP-u; građanin koji svakodnevno piše prijave i žalbe nadležnim organima i pravnim putem želi da učini „da i ovde sve funkcioniše kao svuda u svetu“. Student Filip Vukša. Moje čekanje budućeg sagovornika preliveno je tremom, nesigurnošću- da li će se javiti. Ipak, neko ko je do sada imao iskustva zatvorenih vrata, naročito birokratije, i uspešno ih upornošću prevazišao, nije od onih koji su nedodirljivi. Javio se “heroj grada”, kako ga u nekim medijima nazivaju i obradovao mene, a nadam se i vas jer ćete u nekoj od narednih emisija “Slušaonice 6” (koja počinje tačno u 18h) moći da slušate intervju sa ovim odgovornim građaninom. Feliks nikako da skoči, a Filip je ovog vikenda sa nekoliko volontera verovatno izdejstvovao(ili će) nove drvorede u Beogradu. Feliks skače kroz vazduh, dok ovaj student čisti vazduh koji dišemo. Ne obezvređujem skok iz svemira, zaista svaki globalni uspeh i pomeranje granica jeste za poštovanje.

Elem, smatram da moramo uvek misliti šta mi to možemo, kao pojedinci, da uradimo da bi nam dvorište bilo lepo. Džaba se žaliti i sedati kraj Tv-a. U Crnoj Gori, na primer, danas građani glasaju i biraju sastav parlamenta. Nadam se da biraju, nadam se da se pojedinci vode time ŠTA JEDNA OSOBA, Ja mogu da uradim za svoju zemlju. Razni su načini menjanja, popravljanja svoje sredine. A od poboljšanja nas uvek deli samo malo- POKRENUTI SE. Jer kome nešto smeta ili nedostaje taj preduzme nešto da to promeni ili dobije. Ne “zašto baš ja, kad neće niko drugi”, nego “Da, ja jedan, a sutra će već nas biti više”.

Uostalom Filip Vukša je primer za to, čućete već. Od ponedeljka (22. oktobra) se slušamo u šest! Radio Studio B.

Sedi, jedan KUK!

Čitam novine i ne verujem: “Učenik slomio kuk profesorki zbog jedinice”. Ovo nije jedini slučaj da se nasilje sprovodi nad profesorima i nastavnicima, čini mi se bar jednom u dva meseca ovakva vest iskoči u medijima. Čak smo i na jutjubu (youtube-u) mogli da gledamo maltretiranja i svađe na času. Gde je granica između zaštite deteta i davanja dozvole da radi šta god hoće? Ko je kriv za nasilje u školama?

I dok se u zemlji još uvek nema vlade i svaka vest u prvom dnevniku je otprilike “Vlada još nije sastavljena”, omladina iskazuje agresiju. Deca u školi su postala zaštićenija od belih medveda. Ona smeju sve- počnimo od osnovnog obraćanja nastavniku koje više čak i ne mora da bude sa Vi.  Znam da deca iz mog komšiluka zovu nastavnicu imenom- „Ksenija, a kako ovaj zadatak da uradimo“. Ukoliko profesor, nastavnik povisi malo više glas na razred to se tumači kao agresivno i neurotično ponašanje. A kada profesor pozove roditelje da popričaju o lošem ponašanju ili šteti koju je njihovo dete napravilo taj razgovor se pretvara u svađu. Roditelji kategorično odbijaju da je njihovo dete nevaspitano ili nemirno. Problem je sigurno u profesoru. Mora da profesor ne zna kako da zainteresuje dete da se ponaša pristojno. Zato se stalno govori o tome kakvi treba da budu profesori i nastavnici, kako da motivišu učenika, na koji način da organizuju nastavu. Škola se pretvorila u cirkus i tender za najboljeg klovna. Niko da pomene tu čudnu reč VASPITANJE ili bar sintagmu ULJUDNO PONAŠANJE. Izvor nasilja može biti mnogo toga. Nekada su psiholozi govorili o instinktu agresivnosti, ali to nije najčešće najbolji odgovor. Agresivno ponašanje se uči i po modelu, ugledanjem na roditelje i uzore; A jedan od češćih izvora je frustracija- nezadovoljena potrebe, želje, motivi. I kako na jutarnjem programu jedan psiholog reče “Ovi mladi ne vide perspektivu u životu, ne vide izbore i mogućnosti, pa je sasvim realno što često imamo takve besmislene nasilne postupke”.

Malo (Ne)vaspitanja, malo društvene konfuzije i rezultat je potreba za veštačkim kukom. Ako verujemo pretpostavkama da će ova godina biti godina još veće ekonomske krize i ako znamo da se ponašanje ljudi ne menja tako lako (uz sve to znamo da ni vlada neće skoro) možemo pretpostaviti da će u narednom periodu uvoz veštačkih kukova biti najprofitabilniji biznis.