Studentska kolotečina

Ustaneš mrzovoljan. Vučeš se po kući u krug kao najgore bezvoljno pseto. Ništa ti se ne da!! Samo bi spavao. Raspoloženje se menja iz časa u čas. Svestan svoje neodgovornosti mrziš sebe. Usled dosadnih pitanja kojekakvih dušebrižnika, mrziš ceo svet sa kojim si u kontaktu. Mrziš što se brinu za tebe i postavljaju ONA pitanja. Kako ide?! I sl… Onda dobijaš želju za gledanjem svih dokumentaraca, serija i filmova na TV-u. Čitaš, gutaš knjige, beletristiku, fantastiku, poeziju… Jer ti se toliko čita slobodna literatura, SVA moguća, samo da nije ona otvorena, bajata od stajanja, knjiga na tvom stolu.

Poslepodne je… Opet se vraća volja za učenjem. Gledaš na sat. Vidiš da je pola dana za tren prošlo. Vreme ne mozeš da vratiš. Tada pada moral, opet si ljut na sebe. Koja suza kane na podvučenu stranu i razlije trag od hemijske olovke. Ali trudiš se. Trudiš. Podižeš moral. Onda se čujes sa kolegama sapatnicima. Preko fejsa, bez fejsa, telefona. Vidiš, nisi jedini. Kolega sapatnik vidi, da nije jedini. Bodrite se. Lakše vam je. Dobijaš želju za učenjem. Učis!! Pola sata, čini ti se pola dana. Zadovoljno gledaš u predjene 4 strane. Onda ti je opet muka. Gledaš na sat po ko zna koji put. Loše ti je, jer kasno je. Ništa nisi uradio.

Razmišljaš. Razmišljaš. Smišljaš novu taktiku, strategiju za sutra. Za bolje uspešnije sutra. Onda razmišljaš da li je sve ‘’mission impossible’’! Da li ćeš uspeti? Šta ako ne? Da li je tragedija ili ne? Šta je gore od toga? A onda znaš da MORAŠ, jbn MORAŠ da uspeš! Da ostvariš cilj! Razmišljaš kako ćeš se naspavati! RANOM ZOROM ustati.. Odraditi sutradan dupli posao da nadoknadiš izgubljen dan! Sa osmehom ležeš! Znaš da je moguce!

Ali fuck fuck fuck fuuuck fuccck jbno fuck.. Sat je zvonio!! Nisi ustao!! OPET nisi ustao!!

Gledaš na sat, u startu kasniš 3 sata!! E zato OPET …

Ustaneš mrzovoljan. Vučeš se po kući u krug kao najgore bezvoljno pseto. Ništa ti se ne da!! Samo bi spavao. Raspoloženje se menja iz časa u čas. Svestan svoje neodgovornosti mrziš sebe. Usled dosadnih pitanja kojekakvih dušebrižnika, mrziš ceo svet sa kojim si u kontaktu. Mrziš što se brinu za tebe i postavljaju ONA pitanja. Kako ide?! I sl… Onda dobijaš želju za gledanjem svih dokumentaraca, serija i filmova na TV-u. Čitaš, gutaš knjige, beletristiku, fantastiku, poeziju… Jer ti se toliko čita slobodna literatura, SVA moguća, samo da nije ona otvorena, bajata od stajanja, knjiga na tvom stolu.

Poslepodne je… Opet se vraća volja za učenjem. Gledaš na sat. Vidiš da je pola dana za tren prošlo. Vreme ne mozeš da vratiš. Tada pada moral, opet si ljut na sebe. Koja suza kane na podvučenu stranu i razlije trag od hemijske olovke. Ali trudiš se. Trudiš. Podižeš moral. Onda se čujes sa kolegama sapatnicima. Preko fejsa, bez fejsa, telefona. Vidiš, nisi jedini. Kolega sapatnik vidi, da nije jedini. Bodrite se. Lakše vam je. Dobijaš želju za učenjem. Učis!! Pola sata, čini ti se pola dana. Zadovoljno gledaš u predjene 4 strane. Onda ti je opet muka. Gledaš na sat po ko zna koji put. Loše ti je, jer kasno je. Ništa nisi uradio.

Razmišljaš. Razmišljaš. Smišljaš novu taktiku, strategiju za sutra. Za bolje uspešnije sutra. Onda razmišljaš da li je sve ‘’mission impossible’’! Da li ćeš uspeti? Šta ako ne? Da li je tragedija ili ne? Šta je gore od toga? A onda znaš da MORAŠ, jbn MORAŠ da uspeš! Da ostvariš cilj! Razmišljaš kako ćeš se naspavati! RANOM ZOROM ustati.. Odraditi sutradan dupli posao da nadoknadiš izgubljen dan! Sa osmehom ležeš! Znaš da je moguce!

Ali fuck fuck fuck fuuuck fuccck jbno fuck.. Sat je zvonio!! Nisi ustao!! OPET nisi ustao!!

Gledaš na sat, u startu kasniš 3 sata!! E zato OPET …

Ustaneš mrzovoljan.

 Vučeš se po kući u krug kao najgore bezvoljno pseto.

Ništa ti se ne da …