Pričajmo malo o Sebi!

Mi stalno pričamo o drugima i to uglavnom o onima o kojima nemamo visoko mišljenje. Mi argumentovano osuđujemo postupke drugih i skoro nikad ne opravdavamo greške drugih. I uvek polazimo baš od tih, drugih.

I u bukvalnom značenju,  reč „drugi“ označava nešto što dolazi nakon broja jedan, te to sigurno ne može da bude polazna tačka našeg rasuđivanja.

Mislim da smo svi toliko puta čuli izreku „Spoznaj sebe sama“, da se ona može svrstati u red najizlizanijih fraza ikada! Ali, koliko god izvikana ta rečenica bila, mi analizirajući nešto uporno preskačemo tu polaznu tačku – sebe.

Znam da je gotovo pa nemoguće govoriti objektivno o sebi i teško da taj govor neće prerasti u samohvalisanje. Znam da je teško biti samokritičan a pri tome ne biti samosažaljiv. I pre svega, znam da je uopšte loše govoriti o sebi. Svi će ti reći : „Pusti druge da govore o tebi!“

Možda ne bi trebalo govoriti o sebi, ali misliti, svakako. Preispitati sebe i svoje postupke.

Image

Ne kažem da bi trebalo zatvoriti se u kavez svog ega, niti da bi mišljenja drugih trebalo zanemarivati. Ali zamislimo samo, kada sluha ne bi bilo, mi bismo i dalje čuli sebe i svoje misli. Ili bismo ih makar osetili. I taj osećaj bi trebalo da bude merilo za sve.

Probajte da prvo zapitate sebe: „Kako bih ja postupio u ovoj situaciji?“ „Da li bih ja bila savesnija ili pravednija?“ Pitajte se, da li biste sebi oprostili grešku. I videće da ćete mnoge stvari posmatrati nekim drugim očima. Nekim manje osuđujućim očima.

Pričajmo malo o sebi! Pričajmo sebi o sebi! I videćete da će vas drugi mnogo manje interesovati, jer ćete imati sa mnogo čim svojim da se pozabavite. Imaćete mnogo toga da naučite i mnogo šta da popravite.

Govorim sve vreme u množini, da bih primorala sve da promisle da li sam ih osnovano ili neosnovano prozvala. Ispravite me ako grešim. Bolje je za sve nas da nisam u pravu.

Advertisements

Posle izbora, nema kajanja.

Nakon predizborne ćutnje nastala postizborna ćutnja- ostali smo bez reči.

 „Pakuj se, Toma pobedio“ je SMS koji sam sinoć dobila. Istog trenutka sam otišla na fejs i videla niz statusa mojih zabezeknutih fejsbuk prijatelja. Svi rešili da kupuju „One way ticket“, koferi su već spakovani. Daleko od toga da nisu imali šta da kažu, iako su ostali bez reči. Da napomenem da su isti ti prijatelji u toku dana, i nedelju dana ranije, međusobno razmenjivali svoje kreativne dosetke zapisane na izbornim listićima. I da napomenem da deo tih prijatelja nije ni izašla na izbore. I da napomenem da ta rasprava i dalje traje.

Ne bih trošila više reči, jer, posle… izbora, nema kajanja. Izbor je bio prazan listić. Izbor je bio fajsbuk status, a ne šetnja do najbližeg izbornog mesta. Izbor je bio Tomislav Nikolić.

Izabrali smo, a sada narednih 5 godina:

http://www.youtube.com/watch?v=qBUBT8LII1A

Kako je propao srpski jezik?

Svedoci smo glokalizma, kao što i sama reč kaže- spoja globalnog i lokalnog. Globalni faktor u ovom slučaju je to što danas i Lejdi Gaga i Barak Obama i Hose Manuel iz Portugala i Chin Cao iz Šangaja i Miša iz Male Moštanice sve više koriste društvene mreže. Lokalno u ovom slučaju je- Miša. Kako je svaki narod specifičan, u tom spoju nastaju različiti primeri.

Etnicitet jednog naroda se održava negovanjem kulture. Još od divljaštva ljudi su se odruživali i stvarali simbole kojima su se razlikovali od drugih, tako su stvarali i svoj jezik. Mnogo je vekova prošlo od tad i jezici su se razvijali i usavršavali, a onda se jednog dana pojavio Internet!

Internet kao sredstvo komunikacije je bitno unapredio i multiplicirao kontakte sa ljudima širom sveta. O tome je suvišno i raspravljati. Internet se može posmatrati kao teleport kojim se u trenutku možemo prebaciti na skoro pa bilo koju tačku na planeti. Dobro, ne baš mi, ali naša reč sigurno! Koliko god sve to zvučalo bajno, mi moramo biti svesni posledica. Te posledice možda isprva deluju latentno, ali se i te kako manifestuju na našu svakodnevicu.

Jezik nam postaje krnji!

Image

Je li vreme u pitanju? Želimo da uštedimo na njemu tako što ćemo zaboraviti da znakovi interpunkcije postoje? Navodno će ta milisekunda potrebna da se napravi još jedan pokret palcem ili nekim drugim prstom bitno uticati na vaš život? Možda i hoće, ali ne u pozitivnom smislu sigurno, napraviće od našeg jezika ruglo i postepeno će nas pretvoriti u gomilu nepismene rulje.

Korisnici društvene mreže Twitter znaju o čemu govorim. Limit od 140 karaktera ima svoje prednosti jer sprečava nepotrebnu opširnost, ali koliko je samo pravopisnih i stilskih grešaka napravljeno zbog toga. Nužna sažetosti se deformisala u trend. In je pisati sve mali slovima, bez zareza, tačka na kraju ne služi ničemu.  Postoje neka nepisana pravila kojih svi učesnici u razmenjivanju takozvanih tvitova  vremenom postanu svesni:

Nikako ne počinji velikim početnim slovom.
-Da slučajno ne pomisle ljudi da si uložio trud pri sastavljanju tvita.

Zarez, iliti, po novom pravopisu- zapetu, ne stavljaj nikad.
Tviteraš je oštrouman, on ne zastajkuje pri govoru.

Anglicizme koristi kad i koliko god možeš!
-Pobogu, to je tako mejnstrim!

*Postoji još  mnogo pravila o tome “Kako biti uticajan tviteraš”, ali ona se već ne odnose na pravopis tako da ih neću spominjati.

Da se odmah ogradim- i ja koristim Twitter i ne mislim da je situacija isključivo ovakva. I moram da priznam da je to najmanje nepismena mreža, što bi rekli- “Twitter koristi intelektualna elita.” Ima nas pismenih, ponosno se svrstavam u tu grupu, koji imamo misiju da širimo pismenost kroz sve kanale-  na tviteru i šire. Ali, ne znam šta bi Miša, onaj iz Male Moštanice, imao da kaže na to.

Čisto za razmišljanje.