GSP (ne)kultura uvek na delu!

Poslušah dobronameran savet sjajne blogerke (u to ime: verkic, veliko hvala :)) te ne napisah ovaj tekst u trenucima emotivnog naboja, ili bolje rečeno besa. Mada, kako pišem ove prve redove, već naslućujem novi talas nešto nervoznih misli, uzrokovane ubogom ljudskom prirodom.

Kao i uvek, radi se o sitnici. Koje cenimo kod ljudi koji su kulturni, i koje nam stavljaju do znanja da je neki roditelj u poslednje vreme svoj primarni posao uradio kako treba.

Da se manem apstrakcija, situacija je bila sledeća:
Vraćala sam se sa puta, i na Autokomandi izletela iz međugradskog autobusa. Moj prtljag: srednja putna torba (puna naravno, pa žensko sam), jedna ručna torba, i torba za laptop, sa navedenom skalamerijom u njoj. Da u Google-u radim, pa da čovek razume, ali razlozi su nebitni, to sam imala na svojim ramenima i u jednoj ruci.

Pošto kao svaki student nemam para za taksi, a nisam htela ikoga da cimam da dolazi po mene, zaputih se ka stanici da sačekam dragi nam gradski prevoz, kako bih stigla do svoje kuće u naselju Braće Jerković. Trebalo se sa stanice na autoputu prebaciti na onu kod Vajata gde mi staje 18-ica. Kod „Franša“ odlučih da sačekam tramvaj za dve stanice, kad naleti 39-ka kojom bih se prevezla do Kumodraške ulice. Gužva u autobusu: očekivana za 17h radnim danom. Morala sam da uđem na prednja vrata sa silnim prtljagom, te sam stala kod silne plastike koja deli vozačev deo od ovog „komfornog“ putničkog. Do Kumodraške su me ljudi koji su sedeli eto tako malo merkali, konstatovali da postojim, i nastavili svojim poslom blejanja kroz prozor. Drugi prolaze pored mene, bez pardona kače torbe koje sam jedva namestila tako da nikome ne smetaju. Da li je moguće da u celom autobusu baš ja moram da se pomerim, iako je pored mene baba veličine tankera, koja sa svojom velelepnom bundom zauzima previše dragocenog prostora?!

Ništa, neću da se nerviram, ne vredi jel’te. Izađem u Kumodraškoj, kad odma’ iza žuta razdrndana, sa harmonikom koja se opasno cepa o beton, 18-ica. Jedina pozitivna stvar: gužva nije prevelika, može da se diše. Ulazim na pretposlednja vrata dok u sebi molim svoj centar za ravnotežu da izdrži još samo malo. Možda NEKO ustane i ulepša mi dan. Stojim pored čoveka u vr’ glave 30 godina starosti, koji sedi skrštenih ruku na jednom sedištu. Ispred njega sedi opet neka baba trokrilni-ormar sa bundetinom (kakva je to pomama ovakvih primeraka?), a pored nje stoji jedna žena srednjih godina.

Ne znam za vas, ali ja kad god primetim u ovom našem užasu od javnog prevoza da neko ulazi sa milion stvari, od torbi do nekih glomaznih kutija i skalamerija, pre ustajem tim ljudima nego ponekad starijima, koji precenjuju svoju starost pa navodno ne mogu da stoje 3-5 stanica. Mene su ljudi u oba autobusa gledali kao da sam pala sa Marsa, a mogla bih da se kladim u šta bilo da su neki pomislili kako ni ne treba da putujem tim autobusom. Baba-trokrilka je ustala u jednom trenutku da izađe iz busa, a ova gospoja srednjih godinica čak nije mogla NI DA ME PITA da li bi mi možda koristilo da se malo oslobodim stvari. Samo je sela, ne pogledavši me.

Fascinirana sam, ne više toliko nekulturom koje karakteriše dosta ljudi u dragoj mi domovini, već time da NIKO VIŠE NEMA OSEĆAJ ni za koga, osim za svoju pozadinu.

Neverovatno je očigledno da bi jedan tvoj sitan gest toliko nekome olakšao njegovu situaciju kojoj prisustvuješ, prošto vrišti u vazduhu normalan i uljudan postupak… i ti bleneš. Ne odraguješ. Iako od Autokomande do poslednje stanice u Medakoviću imaš svega 15-ak min vožnje. Ko mi je kriv što nosim toliko stvari, nemam para za taksi i ne bih da cimam sve za moj hir.

P.S. BusPlus aparat nije radio u 39-ci, eto nama boljeg prevoza!

Bojana Mekić (nije pokušala ovim tekstom da se žali kao gramzivi starkelja kom bi trebalo i Bog da ustane)

 

Advertisements

7 thoughts on “GSP (ne)kultura uvek na delu!

  1. Ovo bi bilo sjajno da je i ova račenica bila sa masnim slovima:
    Mene su ljudi u oba autobusa gledali kao da sam pala sa Marsa, a mogla bih da se kladim u šta bilo da su neki pomislili kako ni ne treba da putujem tim autobusom.

  2. Tvoja frustracija jeste razumljiva, većina nas studenata iz provincije ima slična iskustva. 🙂
    Međutim, za tu situaciju/e postoji jednostavno objašnjenje – ne postoji način da se utvrdi nečija odgovornost, nema kazne i sve je na dobrovoljnoj bazi.

    Većina (da ne kažem svi) misli – ustaće neko drugi. Neko to racionalizuje. Ja sam stara, ustaće neko drugi. Ja sam umoran, vraćam se s posla, ustaće neko drugi. Neko samo pomisli, ustaće neko drugi.

    Nekada i ustane neko drugi (što ovim prvima daje za pravo i uči ih da isto tako postupaju i ubuduće), a nekada i ne. Opet, ni tada, ne postoji nečija odgovornost, jer da se neko osetio odgoovrnim, on/ona bi i ustao. A ti nemaš valjan argument, sem nekulturni ste. Ok, nekima je to više nego valjan argument… 🙂

    I razmisli, kako ti procenjuješ te starije „koji precenjuju svoju starost pa navodno ne mogu da stoje 3-5 stanica“. Možda je i to samo racionalizacija – oni preteruju, ja ne mogu da ustanem… Ustaće neko drugi…

  3. @Ivana i @Dušan: potpuno ste u pravu. 😀
    @Milka: a i ti si bogami. 🙂 Verujem da je tu problem, ali poenta je što ja čak i tim starijim osobama kojima ne mogu da procenim starost, ustajem i pitam ih da li bi da sednu, jer mi je to nekako zdravorazumski iako su mi ljudi sa komplikovanim prtljagom često primarna grupa, kako stoji u tekstu. Ne vodim se logikom „ustaće/uradiće neko drugi“, zbog nje nam je društvo inertno. Racionilazacije tog tipa mi tek nemaju valjan argment.

  4. Kad procitah ovaj tekst setih se svog zapanjenja kada sam se u cik zore vozila busom sa N. Beograda ka centru, prepunih ruku (2 torbe, jedna ili dve kese, kišobran na dugu dršku), na posao. Jedna g-đa se ponudila da mi pridrži deo stvari (sedela je), a ja prvo nisam mogla da verujem, onda mi je bilo neprijatno da je opteretim torbama, dok je ona sa puno razumevanja objasnila da zna da mi žene (misleci i na sebe) praktično svakodnevno vučemo neki teret sa sobom. Iznenadila sam se da je ikoga bilo briga što ne znam gde ću ni sa sobom ni sa stvarima. To je bilo tada i ne sećam se da se više ponovilo …. 😐 .

  5. Na mene je jednom jedna trokrilka vikala zašto imam ranac kad je gužva u busu, dok je druga mog druga udarala štapom da joj ustane. Dobro, on je ljakse i nije ni pomišljao da ustane babi, ali svejedno. To je nasilje 😀

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s