Kuda ide autobus Srbija?

Dragi stanovnici Jupitera, prvi put se javljam sa planete Zemlje. Izabrali ste me kao najboljeg među nama, da odem i malo upoznam ovu čudnu vrstu ne bi li stupili sa njima u kontakt. Uspeo sam da se ukrcam na jedno njihovo vozilo i infiltri…

Continue reading „Kuda ide autobus Srbija?“

Advertisements

Narodna medicina

Znate kako, da imamo problem sa lekarima, imamo. Kako naš narod uglavnom ide iz ekstrema u ekstrem, to se svodi ili na trčanje lekaru svaki drugi dan, čajeve i štek lekova kao prosečna dežurna apoteka  ili na bežanje od čika u belom k’o golubovi od Marijane Mateus. A lekarima lepo. Ili dolaze svaki drugi dan sa po kilo šljive, kajsije i loze, plus kafa, bombonjera, pršuta, i drugi suhomesnati proizvodi ili ih zaobilaze kao ona druga sorta. Ta pršuta, kajsija i loza inače nisu mito. To je samo poklon. Pa znamo mi za red.

Takvi ljudi, nazvaćemo ih lekarotrkači i poklonodavači, teško da će bilo kada odustati od svojih namera. Oni su umislili da imaju neku opaku i strašnu bolest i kada odu kod nekog (poštenog) lekara koji im kaže da su potpuno zdravi, da im ništa ne fali i da ne brinu da će ih iznositi sa nogama napred u skorije vreme, oni mu ne veruju. Šta rade? Odlaze kod drugih lekara i tako idu redom dok ne nadju nekoga (a nadju ga vrlo brzo) ko će im reći da su u pravu i ko će ih vaćariti do mile volje i naplaćivati za svu muke i nedaće u spremanju ispita iz anatomije.

To je jedna sorta. Ovi drugi misle da ti lekari, što su tu kao zavšili neke škole, apsolutno ništa ne znaju i da je najbolji lek, narodni lek. Po njima lekari su hohštapleri i lopovi (u čemu su, ajde, donekle i upravu) i nema šanse da ih posete, taman im to bilo poslednje.

Situacija sleš angedota jedan. Sedmogodišnji dečak se u selu igra po dvorištu što uključuje penjanje, padanje, trčanje, skakanje i druge aktivnosti sklone povredi. U jednoj od tih aktivnosti on nagazi na zardjali ekser, što može biti prilično opasno, može to prilično da se iskomplikuje. Tetanus, hepatitis, sida, dobro, ne baš hepatitis i sida, ali tetanus da. Umesto momentalnog puta pod noge ka lekaru da primi one silne vakcije, baba mu kaže da legne, nakon čega mu na ranu stavi slaninu, pošto će, jelte, slanina da pomogne. Slanina. Pa slanina može da pomogne isključivo jajima u tiganju. Pošto se od roditelja krilo za povredu, da se ne bi naljutili na dete, taj alternativni tretman se nastavio čitava tri dana. Nakon ta tri dana, kada se za sve saznalo i dete odvedeno u Dom zdravlja, tamo je doživljeno psovanje od strane lekara koje do tada svet video nije. Opravdano.

Situacije sleš anegdota dva. Muškarac star četr’es i kusur godina dobije bol u ledjima i ukoči se. Umesto odlaska lekaru da mu tamo prepišu terapije i vežbe na koje treba da ide, jer to su ledja, a sa ledjima se nije zezati, on odlazi izvesnom kostolomcu Zilji. O njemu su se čule razne priče i hvalospevi, te je žena koju su kod njega uneli, izašla igrajući Ruzmarine moje rosno cveće, te su slepi progledali, a sakati dobili nove udove kako kakvi gušteri. Kod njega nema cenovnik, nego daš koliko daš, kao kod popova, koji su takodje poznati kao skromi ljudi što se tiče para. Kaže mu on da svakog dana, dva puta dnevno po petnaest minuta, po’ kile hladnog pirinča drži na mestu koje ga boli. Dakle, u ovom slučaju hladan pirinač je lek. Ključ je u pirinču. Dobro da je rekao hladno Nešto, bilo šta, hladnu oblogu, peškirče neko, al’ gde nadje baš pirinač. I šta se dešava. Dve u gram nameštene kese pirinča stoje u zamrzivaču ceo dan da bi se uveče se uz merenje štopericom, „lek“ držao na ledjima.

Radi zdravlja, ljudi, slaninu u tiganje, prinač u sutlijaše, a ledja i noge kod čika u belom. I kajsiju, šjivu i(li) lozu. Pa znamo mi za red.

Dobro, de, ima tih narodnih lekova, nije da nema, ali za njih se uglavnom zna, opštepoznati su. Rasol leči mamurluk, ljudi koji imaju probleme sa zglobovima trljaju ruke koprivom valjda i tako to. Ima toga, ljudi koji žive u prirodi ceo život, znaju koja je travka dobra za šta. Ali pirinač?! I posle se ljudi pitaju zašto Kineza ima toliko, a oni otkrili tajne brzog i pre svega delotvnornog lečenja.

Srpska posla

Prijateljska utakmica Srbije i Španije odigrana je u Švajcarskoj, u Sent Galenu. Izgubili smo 2:0, ali nema veze, sila je to. Plus su drugi gol dali iz penala koji je sviran nakon što se jedan španski fudbaler sapleo o svoju nogu. No dobro. Na tribinama su naši navijači bili u većini. Gastrabajteri nemaju mnogo prilika da gledaju svoje pulene, navalili su na ovu utakmicu sa svih strana Jevrope. Što se toga tiče, da je bilo dobro, nije. Po ko zna koji put smo pokazali svetu kakve navijače Srbija imade.

Jedna od glavnih tradicija na sportskim manifestacijama na ovim prostorima jeste zviždanje himni protivničke reprezentacije. Što jes, jes, to se uglavnom odnosi samo na fudbalske utakmice. Kada igraju odbojkaši,  zamislite, kada se, kako se to kaže, intonirana himna Brazila ili koje god države, svi stoje, ćute i još tapšu na kraju. Čudno. Šta im je? Da nisu bolesni? Ali dobro, tudjoj himni se ne zviždi a naša se ne peva, tako da opet ne valja. Nikako da se nadje neka zlatna sredina.

Elem. Kao što to red nalaže i zapoveda, kad reprezentativci izadju iz tunela na travu, poredjaju se i onda ide pevanje. U našem slučaju pevanje i zviždanje, redosled je nebitan. Počela himna Španije i nadjoše se Španci u čudu. Na Prijateljskoj utakmici u sred Švajcarske, zviždi se njihovoj himni. Kada bismo sproveli istraživanje i pošteno ispitali taj fenomen, teško da bismo došli do nekih logičnih zaključaka.

Jedan od uzroka zviždanja tudjoj himni može da bude značaj utakmice, kada jednostavno te patriJote ne mogu da kontrolišu svoje emocije i želju za pobedom voljene im reprezentacije, tako da to kanališu kroz zviždanje. Na ovoj utakmici igrao je drugi tim Španije uz par standardnih reprezentativaca, dok su se naši prvi put skupili da, jelte, vide na čemu su.

Drugi uzrok mogu biti odnosi dve države koje su imale nekakve sukobe i zbog toga postoji neprijateljstvo dva naroda. Ako bismo gledali po ratovima, u tom slučaju, izzviždali bismo pola sveta, ali ovo je Španija. Jedina tačka koja nas spaja u bilo kakvom smislu je nekadašnji heroj a od skora izdajnik, hohštapler i ubica, Žikica Jovanović Španac. Dobro i Djoković i Nadal.

I treći uzrok mogu biti odnosi unutar jedne države. Jugoslavija je igrala protiv Holandije u vremenu kada je SFRJ počela da se raspada i puca po šavovima. Tada su navijači zviždali svojoj himni, što je prilično razveselilo Holandjane. Toj himni se posle stalno zviždalo, a to je bio prvi put.

Koliko je zviždanje himnama postalo poznato pokazuje i to da su Francuzi pre par godina, pre dolaska u Beograd, rekli da neće igrati ukoliko se bude zviždalo Marseljezi. Sjajna reputacija nema šta. Možda je rešenje da onaj fin narod sa odbojke, tenisa ili vateropola prebacimo na stadion da oni malo nauče da pevaju i navijaju a da ove druge nauče da ne zvižde himnama. Pa da protivnički igrači stoje u čudu i ne veruju. Ne zvižde nam. Šta im je? Da nisu bolesni?