Pamet pakuje kofere

Zoran Ristanović je završio Fakultet za fizičku hemiju u Beogradu sa prosečnom ocenom 9, 90. Već dve godine je na doktorskim studijama na Univerzitetu u Utrehtu, tokom kojih je boravio u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji, a trenutno je u Americi kao gostujući naučnik na Univerzitetu Stanford. Za razliku od većine zemalja, on kao doktorant u Holandiji ima status zaposlenog, regularnu platu, socijalno i penziono osiguranje. Iz Srbije je otišao zbog stručnog usavršavanja, ali i zbog teških uslova za rad mladih naučnika. Vratio bi se ovde, ali da bi se to desilo, kaže da se nešto ozbiljno mora promeniti u svesti ljudi koji vode državu.

slika: politika.rs

,,Političari ni za šta na svetu ne bi menjali svoje fotelje. A kada bi se samo malo potrudili da omoguće normalnije uslove za život i rad mladih, verujem da bi se mnogi naši stručnjaci vratili u Srbiju“ , kaže Ristanović.

Priče onih koji odlaze različite su, ali je razlog odlaska isti. Možda nisu nezadovoljni uslovima studiranja i znanjem koje steknu; problem nastupa kasnije, kada se završe masteri i doktorske kada treba da pronađu posao, da se ,,skinu roditeljima sa grbače”. Tu je država podbacila jer nije privredu i ekonomiju digla na noge odgovarajućom brzinom. Da je tako, pokazuje i podatak da je. Srbija za visokoškolsko obrazovanje izdvaja oko 0,9 procenata bruto nacionalnog dohotka; u zemljama Evropske unije ta brojka je 1,25. Ili su odliveni mozgovi kormilarima države nedovoljno interesantni da bi im se oni posvetili, ili u zemlji postoje mnogo veći problemi od podatka da je Srbija u vrhu po broju odlivenih mozgova, a na začelju po broju visokoobrazovanih. Ipak, mladi ljudi koji odlaze vapeći za boljim sutra nisu krivi – kriva je država sa stopom nezaposlenosti od 23,7.

Postoji nekoliko načina da se odliv mozgova smanji jer se on više ni na koji način ne može zaustaviti. Pored programa stipendiranja najboljh studenata, tu je i Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. Ona predviđa da bi do 2020. godine trebalo da imamo 35 – 38,5 odsto visokoobrazovanog stanovništva starosti od 30 do 34 godine, kao i veće izdvajanje novca za obrazovanje – sa 4,5 na 6% bruto nacionalnog dohotka. Mnogima je preambiciozna, mnogi smatraju da će se država oglušiti o njenu primenu ili da je Parlament, jednostavno, neće usvojiti. Kako kod, ona je sveobuhvatna, prvi put je u njoj jasno formulisan plan školovanja od jaslica do programa celoživotnog učenja. I za sada najbolje što imamo. Sačekajmo, pa ćemo i videti – hoće li nam Strategija pomoći ili će nas, po Kremanskom proročanstvu, ostati tek toliko da stanemo ispod jedne šljive.

 


Babina Dositeja

Jutros me budi Bane iz ,,Grlom u jagode“ na Medijskom javnom servisu evropske Srbije. Skačem iz kreveta. Čudi me da nije 85479651125. repriza kultne serije Srećni ljudi ili Bolji život ili Šojić ili se baba češlja dok selo gori. Pomislim, možda bi nam društvo bilo zdravije i deca učtivija kad bismo se smejali starim forama iz sredine šezdesetih. Ali, ne. Isplativije je blejati na fejsbuku, gledati veliku braću i mlađe sestre, plemstvo srpsko po raznim TV dvorovima, ultre, braću Turke i latinoameričke serije (ako ih i dalje ima).

To mu sad dođe drugi kondicional u engleskom. Da gledamo, bilo

bi bolje.. Ali, ne gledamo, pa nije ni bolje.

Elem, sve je ovo u vezi sa nemilim događajem neshvatljivim meni jednog toplog poslepodneva na Olimpu. U stvari, da tog dana nisam isla na trčanje u majici Fonda za mlade talente zemlje nam mile i drage, ne bi se nemili događaj neshvatljiv meni ni desio. No, obučem ja tu majicu sa grbom Srbije, natpisom Dositeja i ne znam šta se tu još našlo. Za priču nije ni važno. Naletim tako ja sa sve svojom cenjenom majicom na tri dečaka. Imaju do dvanaest godina – odokativno. Vidim, bulje u majicu. Jedan kaže

– imam istu! Vau. Ja srećna, pomislim, eto, nije sve tako fejsbukovski, ultristički i dvorovski, idu deca i dalje na takmičenja, osvajaju nagrade pa ih ministri i njima slični daruju majicama, plaketama i parama.

Iz čega si se takmičio pa si dobio majicu? (ja)

Jeo je govna! (klinac do njega)

Hladan tuš.

Baka mi je poklonila!

Ma, ne, jeo je govna!  (uporan je drugar)

I onda svi počinju da urlaju od smeha. Osim mene. Ja bih urlala od besa što nam je društvo degenerisano, bolesno i diše pomoću aparata.

Šta će da rade za 5 godina ti klinci? Gde će da budu?
Sedeće na ogradi pored Olimpa. Na istom mestu.

I blejaće.

Volela – ne volela, isto nam se ‘vata

Niko još nije ništa napisao ovde, vidim da nam svima skidam blogerski mrak :)Ovo što sledi nije hvalospev Slušaonici 6, a nije ni potpuno objektivni prikaz iste iz jednostavnog razloga što je medij (ala ovo lepo zvuči) u kome radim i čiji sam deo. Znam – sada će novinari vonabi prokomentarisati: ,,A šta je sa objektivnošću i nepristrasnošću koji su Očenaš novinarstva?” Ja vam kažem – ovo je blog. Ovde se iznose lični stavovi. Ovde napokon mogu da kažem da je socijalizam fuj i da je Čeda pionir demagogije. No, da se vratim na S6. Neću da hvalim svoga konja, a neću ni da ga ružim. Jer, da mislim da je S6 sranje za gubljenje vremena, ne bih u njoj bila već punih godinu dana.

 

Pre neki dan kolega Nemanja Milutinović i ja smo davali izjave za ono što se zove Vaše pravo da znate sve. Sa nama je bila još jedna persona, takođe novinar vonabi. Njeno ime je nevažno. Ako ne pročita ovaj post – lepo, ako pročita – još lepše. U petoipominutnom razgovoru Persona je uveliko stigla da izrazi svoje profesionalne pretenzije. Ona nema fejsbuk, to je njesra, ona volontira u Politici, ona ne voli S6, to je gubljenje vremena, ona  radi intervju sa Aleksandrom Tijanićem, ona, ona, ona, ona. Vau. Moj drugar Boki iz Smedereva sad bi rekao: ,,Alal ti ćufta!”

Elem, ne smeta meni Politika (štaviše, drago mi je!) niti mi smeta što nema fejsbuk, to je sasvim legitimno. Još mi manje smeta  intervju sa Tijanićem. Ja sam to uradila (nema veze što je telefonski!). Plus mi je čestitao. Onako kao iz bunara, ljakseovski.

Nego, bre. Volontiraj u Politici, nemaj fejsbuk, pređi sa, što bi Neda rekla, Saletom Tijanićem na ti, ali nemoj da govoriš da je S6 gubljenje vremena. Nisi nikad radila tamo, nisi nikad zakoračila u našu redakciju, nisi nas nikad slušala, ne znaš ko su nam sve bili gosti, ne znaš ko nas je sve hvalio, ne znaš kako je kad ideš uživo pa te ceo Beograd sluša, ne znaš kako je kad nemaš gosta pa se jedeš ceo dan, ne znaš kako je kad bi da umreš od smeha a ne smeš jer si u etru (ili smes, ako si Nemanja Milutinović ili Milena Gajić), ne znaš kako je kad se ljudima dopada ono što radiš i način na koji to radiš. Ti si, Persono, čist dokaz da u Srbiji ne postoji kritičko mišljenje. Ovde se ili mrzi ili voli, a i kad se mrzi i kad se voli to se čini tako što se poznaje samo jedna strana priče. A pošto si/ćeš biti novinar, treba da imaš na umu da svaka priča ima minimum dve strane.

 

Epilog priče ove moje:

Možda grešimo, možda se ispaljujemo, možda nam S6 jede vreme, možda padamo kolokvijume i ispite jer jurimo goste ili radimo priloge, možda ne idemo na predavanja, možda ne ispijamo kafe sa kolegama u Politikologu, Centralnom Komitetu (:P) ili Costi preko puta faksa. Umesto toga – kalimo se za ovu profesiju. Kritikujemo se međusobno. Radujemo se kad nam kažu da smo dobri. Stičemo iskustvo, a ono je, draga moja Persono, neprocenjivo.

S obzirom na to da nas ne voliš, onda verovatno nećeš citati naš blog. Ako ga, ipak, pročitaš, biće mi drago. Pozivam te u ime redakcije (nadam se da je ok što govorim u ime svih nas :) ) da postaneš naš član. Ili da nas bar slušaš. Tek ćeš tada imati pravo da nas pljuješ.

 

Srdačno,

I.