Miki veliki

Milorad Arsić (u daljem tekstu Miki) se te noći osećao prilično…čudno. Neki neopisivi osećaj nelagode primorao ga je da izađe iz svog toplog stana, da se izvuče iz kreveta i pođe da prošeta. Danas kada se Miki seća te noći on tvrdi da ga je nešto nateralo tada da po snegu i vetru šeta ulicama Beograda. Sa iskrenim ubeđenjem Miki će vam reći da je tada osetio prisustvo nekog višeg bića, nazovite ga Bogom ako želite, nekog sveznajućeg organizma koji vuče konce naše sudbine. Ili barem Mikijeve, kako to on voli da kaže.

Zastanimo ovde na trenutak, jer pre nego što se upustimo u njegovu priču i pre nego što nas uvuče čudesan svet o kome Miki tako strastveno priča, moramo se osvrnuti na jednu stvar. Miki je, nakon događaja koji su se odigrali te večeri, naredne dve godine proveo u lokalnoj psihijatrijskoj ustanovi, jer u njegovu priču niko nije mogao da poveruje. Lekari su mu posle nekoliko dana preporučili zadržavanje. Miki je u bolnici ostao sve dok nije promenio svoju priču jednog dana. Sve dok nije ponudio logično objašnjenje za sve što mu se tada desilo. Tek tada je ponovo postao slobodan čovek, uračunljiv, iako zauvek žigosan u svojoj bližoj i posebno daljoj okolini. Miki, što mu naravno nije pravo ime, pristao je da meni ispriča priču još jednom, onako kako se zaista seća događaja, a ne iskrivljenu verziju koju je morao da proda višim autoritetima o ljudskoj normalnosti, o realnosti i uvaženoj, rasprostranjenoj slici sveta koji navodno poznajemo, iako nemamo blagog pojma šta je realno, a šta mit, jer istorija ima više tumačenja. Miki, pripadnik srpskog naroda i neki drugi Miki, pripadnik hrvatskog naroda, sasvim sigurno imaju donekle, ako ne i potpuno, različito shvatanje sveta oko sebe. Može se reći da žive u različitim realnostima, i da istina za njih nije ista. Iako je istina a priori jedna i jednina, vremenom može u potpunosti da se izmeni, preraste i nadjača svoje realne okvire. Svi smo se igrali „gluvih telefona“. Zašto se onda po automatizmu pretpostavlja da neko pre nas nije igrao ovu igru, posebno ako mu je to moglo doneti neku korist. A ako je u ovoj našoj, nazovimo je realnosti, tako teško razlučiti istinu od mita, laži plasirane da bi se postigao neki cilj, dajte mi taj autoritet koji će moći decidirano da tvrdi da druge realnosti ne postoje. Drugi svetovi, sasvim slični ovom našem, koji funkcionišu na nekom drugom nivou. Da li ćete verovati Mikiju, dragi čitaoci, ostaje na vama. Hoćete li se držati ustaljenih shvatanja ili ćete svom mozgu dozvoliti da prihvati neke neverovatne stvari, koliko god delovale nemoguće? Koliko god, zapravo, dovodile u pitanje samu vašu egzistenciju i ulogu u ovom svetu koji zovemo stvarnošću?olympus_vn960

 

                                                                        ***

 

Dok preslušavam snimak sa diktafona na kome mi je Miki ispričao istinu, u njegovom glasu može se prepoznati samouverenost. Može se prepoznati uobičajena doza normalnosti, čak i nekog uvrnutog skepticizma prema svemu što priča, iako ni jednog trenutka ne sumnja da je sve što mu se desilo zaista prava verzija događaja, a ne samo plod njegove mašte. S obzirom da je Miki dve godine proveo u psihijatrijskoj ustanovi, taj snimak će, nakon što završim sa ovom pričom, biti uništen, jer bi mogao biti uzet kao dokaz da Miki nije savladao svoje iluzije i svoju bolest. Nakon toga, ja ću ostati da se pitam da li sam uradio pravu stvar ili je za njega zaista bolje da bude u bolnici. Vi ćete se, pored toga, pitati i da li Miki uopšte postoji.

 

                                                                        ***

Našli smo se kod Pravnog fakulteta, a potom smo otišli u Mikijev stan koji se nalazi blizini, tačnije u Ulici Kraljice Marije. Tu je nekad stanovala i njegova starija sestra, dok je studirala filozofiju. Sada je profesor sociologije u srednjoj školi u njihovom rodnom gradu, Kruševcu. Čuje se sa njom gotovo svakodnevno, nešto ređe i sa svojim roditeljima, ali čak ni njima nikada nije smeo da prizna da još uvek veruje u svoju prvobitnu verziju. Mogli bi, iz ljubavi i dobre namere, da ga prijave. Jer mnoge loše stvari desile su se iz dobrih namera. Tako to u životu biva. „Znaš, kada pomenemo tu priču, ja se samo nasmejem. Trudim se da to izgleda kao smeh čoveka koji je konačno progledao i koji je uvideo svoje greške. Da to bude smeh iskrene spoznaje. Znaš kako to postižem? Znaš li kako niko, nikada ne bi mogao da drugačije protumači taj smeh? Jednostavno se setim šta sam te noći saznao. I na mom licu tada stoji iskren osmeh otkrovenja, haha“.

Posmatram ga dok ulazimo u njegov stan, tražeći neki znak ludila, ili nešto što bi moglo da mi potvrdi da je sve ovo samo neka vrsta bolesne igre. Uveo me je u dnevnu sobu, ja sam seo na fotelju, a on je legao na kauč. Rekao mi je da voli da leži dok priča. Da se tako oseća sigurnije i spokojnije i da ni sam ne zna zašto. Malo smo ćaskali, a onda je, sasvim iznenada, jasno i odsečno rekao da uključim diktafon.

“Bio sam u parku, Tašmajdanu i sedeo pored fontane. Pretpostavljam da znaš kako osvetljenje koje je okružuje menja boje. To me je smirilo i onaj neprijatan, nepoznat osećaj je polako počeo da bledi. Tada se desilo. Iz vode, polako, gotovo kao da se uzdiže, izašla je žena. Mokra crna kosa spuštala joj se do bokova, delom padajući i prednjom stranom njenog tela, prekrivajući joj grudi. Ili bolje reći, samo deo. Taj prizor me je šokirao. Pogledao sam oko sebe, širom otvorenih vilica. Još nekoliko ljudi, čini mi se četvoro, nisam siguran, šetalo je parkom u neposrednoj blizini. Na klupama niko nije sedeo jer su i one bile prekrivene snegom. Gledao sam, buljao, zapanjen, potpuno oduvan. NIšta nije rekla. Samo je plutala, uspravno, po površini vode. Možda je i lebdela iznad, nisam siguran. I ništa nije rekla. Ali ja sam sve čuo. Osetio sam. Očima mi je saopštila istinu. Prenela ljubav. Univerzalnu, čistu, božansku. Neiskvarenu. Neotuđivu. Jedinu i jedinstvenu. Intenzivnu i laku. Laganu. Video sam je svuda oko sebe.”

Miki je odjednom zaćutao. Počeo je da se trese, nekontrolisano i jako, poput epileptičara. Ostao sam smiren. Upozorio me je pre intervjua da se može desiti nešto slično, jer takve napade ima često kada se seća te noći. Rekao mi je da ne paničim, da mu skuvam čaj i da će napad proći u roku od desetak minuta. Tako sam i uradio, mada mi nije bilo svejedno dok sam ga posmatrao kako se grči na kauču. Ipak, voda još nije provrila, a on se smirio, probudio i postao svestan svog okruženja. Pitao sam ga da li se seća o čemu smo govorili i on je odgovorio potrvdno. Zatim sam otišao do kuhinje i vratio se sa dve šolje čaja od eukaliptusa. Zapalio sam cigaru i njemu ponudio jednu. Trebala nam je.

“Hvala. Znaš, to sam na kraju i rekao doktorima, kada sam shvatio da me moje insistiranje na istini samo dublje zakopava. Kao što znaš, dva dana posle te noći našli su me onesvešćenog, u nekoj vrsti transa ili kome, na Košutnjaku. Rekao sam im da sam šetao i da mi se odjednom slošilo i da se nakon toga ničega ne sećam. Rekao sam im da sam verovatno sanjao sve što se tada desilo. O kako su samo progutali priču, u jednom zalogaju, u celosti. Poput pitona koji guta svoju žrtvu. Srećni i zadovoljni što su još jednog zabludelog sina vratili na pravi put. No, ne krivim ih. Znam da su imali dobre namere.”

Onda je utonuo u svoje misli. U tišini smo pili čaj i pušili. Posmatrao sam njegovo lice. Zamolio me je da uključim gramofon. Rekao mi je da smanjim ton, da bismo mogli da razgovaramo, ali da će nam pomoći da lakše prebrodimo trenutke tišine. “Biće prijatniji”, rekao je. Na gramofonu je već stojala ploča, obična, crna, bez natpisa na njoj. Bio je to neki bluz, čini mi se, nešto što nisam umeo da prepoznam.

“Znaš. to jeste delimično istina. Jesam se onesvestio, naprosto sam se prepustio i to je bilo previše za mene. Međutim, nisam se odmah probudio na Košutnjaku. Prvi put sam se probudio u nekoj čudnoj, gotovo filmskoj sceni, jer sve je bilo crno i belo oko mene. Bio sam zatvoren u nekoj ogromnoj zgradi, nekom ambaru, tako mi se činilo. Lica ljudi oko mene delovala su gotovo neprepoznatljivo, ispresecano. Bilo je i nekih životinja, čini mi se konj i bik. Svi su bili u agoniji. Mogao sam da osetim svu nesreću ovog sveta, tu, u toj jednoj prostoriji. Svo zlo, beznađe, i tragedija. Na jednom mestu. Pored mene klečala je žena, sa maramom na glavi. Plakala je. I vikala nešto nerazumljivo. Na španskom, mislim. Pokušavao sam da razaznam, mislim da je ponavljala “Salvar la vida de mi hijo”. To znači spasite život mog deteta. Možda, ne znam, možda sam to samo iskronstruisao kasnije, jer ne govorim španski. No, to ne znam ni sam.”

Ponovo je zaćutao. Slušao sam ga, preplavljen mislima i sumnjama, ali ispunjen nekim čudnim osećajem vere.

“Volim bluz, potpuno te uvuče. Postepeno, malo po malo, ali sigurno upadaš u simpatičnu zamku koju ti postavlja. I onda si potpuno u tom svetu. Bar nakratko. To je snaga umetnosti.”

Kada je pomenuo umetnost, nešto me je strefilo. Pogledao sam oko sebe. Na zidovima Mikijeve dnevne sobe visilo je mnoštvo slika. Uglavnom nepoznatih autora, jedan goblen Kosovke devojke i kopije Munka i Di Kirika. Pitao sam ga da li u drugim sobama ima još slika i da li bi mogao da mi ih pokaže. Tada sam je video. Botičeiljevo Rođenje Venere, interpretirano na moderan način. Venera izranja iz vode, dok je nudisti sa plaže posmatraju sa osmehom. Jarko žuta boja peska gotovo da blješti, sija poput zlata. U pozadini se razaznaju ljudi koji igraju odbojku. Nepotpisan autor. Pitao sam ga čija je ovo slika, on je rekao da ne zna. Pitao sam ga da li on slika.

“Primetio si sličnost moje priče sa slikom. Sada se pitaš da li sam bio inspirisan slikom pre toga, ili sam za sliku saznao nakon. Pitaš se da li je sve samo projekcija mog uma. Da li si znao da se mnogi ljudi onesveste pred Mikelanđelovim Davidom. Posle kažu da ih je savladala lepota. Pitaš se da li sam možda ja naslikao ovu sliku. Pre ili posle te noći? Nemoj to da se pitaš. Pitaj se da li bi išta promenilo da ti sve to kažem. Pitaj se da li bi mogao da mi veruješ.”

Nastupio je momenat apsolutne tišine. Nisam znao šta da mu odgovorim. Potpuno me je zatekao i zapanjio. Ćutali smo i posmatrali sliku. Onda je, smireno, nastavio.

“Znaš li koja je razlika između šizofreničara i genijalnog umetnika? Nijanse. Umetnik je svestan da su likovi koje stvara samo iluzija. To je jedina razlika. Sve je dobro dok se poigravaš sa drugim svetovima. Kada počneš da ih živiš tada nastaju problemi. I pazi, ko ti može reći šta će se za nekih sto godina smatrati normalnim. Većina onih koji će ti kratko reći “Ma taj je načisto odlepio, vidi anđele i slično” još uvek veruje u Isusova čuda. U prosedog čiču sa bradom koji sedi na nebu i bira sebi društvo. “Hm, ovaj je preljubnik, bolje da ga držim što dalje od žene. Neka se on druži sa Satanom”. Ha-ha. U neko drugo vreme možda bih bio proglašen svecem, mesijom, prorokom. Možda ću sutra biti vizonar. Sada sam ipak samo psihijatrijski slučaj.”

                                                            ***

Mene da neko pita, da li verujem u sve što sam čuo naravno da bih odgovorio odrečno. Naravno da bih se nasmejao i rekao da je očigledno da je Miki konstruisao za sebe alternativan svet, svet u kome će moći da se snađe. Pa ipak, kad prođem pored fontane u parku, naizgled letimično pogledam u njenom pravcu.  Da mi ne promakne Venera.

Mindnight rambling

Minuti prolaze. Posmatram ih kako teku, direktno i i iskreno. Šezdeset sekundi, minut. Minut po minut, sat. Sat po sat. Prolazi. Tiho, ali pozdano. „Dan mrmota“ rezervisan je samo za one dovoljno srećne ili dovoljno lude. Čak i ako dani liče jedan na drugi, kalendar neumoljivo otklanja svaku sumnju.midnight

Snovi, sa druge strane, retko kad nose taj monotoni osećaj, taj deja-vu svakodnevnice. Svaki je poseban, drugačiji i neobičniji. Sećam se jednom sam sanjao druga kako upada u moju srednju školu i ubija svakog ko mu se nađe pred putem. Najboljeg druga. I, kako to već u snovima, ili u životu, biva, ja sam dobio zadatak da ga zaustavim. Od koga, ne znam i nije ni važno. Ta dilema, taj osećaj bespomoćnosti kada ste bačeni pred izbor koji izgleda kao da ga je sam đavo pred vas stavio, još uvek je urezan u mom sećanju. Ubiti najboljeg prijatelja i tako sprečiti dalje krvoproliće. Sreća je što iz snova možeš uvek da se probudiš. Najbolje rešenje je uvek ono najjednostavnije.

Prošlo je deset minuta. Sada je deset do tri. Izjutra. Sedim u svojoj sobi i slušam Sajmona i Garfunkla. „Sound of silence“. I sve deluje kao san. I ko zna, možda je i život samo jedan veliki san. Možda je smrt zapravo onaj poslednji tren pre nego što se probudimo. Neko se budi polako, nekoga budi alarm.

Sećam se, bio sam mali, i bio sam bolestan. Mama je pokušavala da mi stavi kapi za nos, ali ja joj nisam dao. Bile su to kapi sa aloe verom, koju sam pio ranije, u sklopu nekog sirupa. Odvratnog gorkog ukusa. Odurnog, odbojnog mirisa. A onda sam zaspao. Spavao sam mirno, kako samo bezbrižno dete može da spava. A onda, iz sna me je iznenada probudio grozan osećaj u nosu. I ustima. Širio se poput sveže lave, gutajući sve pred sobom. Plakao sam, uplašen, ne znajući gde sam, ne znajući šta se dešava. A onda sam shvatio. Prokleta aloe vera. Mama, to ti je veliki minus. I zašto se uopšte zove aloe vera, tako spokojno, gotovo opijajuće poetično. Kakva prevara. Trebalo bi da se zove isto tako smrdljivo kao što jeste. Čuljnj. Smrdljuš. Krčljotina. Nešto tako.

Sad je tačno 3:02. Skinuo sam slušalice i stavio ih oko vrata. Ide „Bad moon on the rise“,  CCR, uživo. I dalje se čuje. Tiho i omamljivo. Umirujuće. Palim još jednu cigaru. Gusti duvanski dim se širi oko mene. Izgleda skoro kao oni oblaci za tekst ili misli crtanih junaka u stripovima. „Da li da legnem da spavam ili da nastavim da pišem gluposti. Već je kasno. Odavno nisam legao u neko normalno (šta je normalno?) vreme (šta je vreme?). A, fuck it, kad je bal nek je maskenbal. Nastavi da prosipaš kvazifilozofske dijareje po kompjuterkom ekranu. Niko ionako neće to da čita“.

Sećam se, bili smo na moru. Imao sam možda sedam godina. Osam, deset, nemam pojma, realno. Nije ni važno. Tata mi je dao pare da kupim „Mikijev zabavnik“. Meni se jeo sladoled. Na moru sam, u papučama, leto na vrhuncu, sunce se smeje kao u animiranom filmu. Osećam kao da sam u nekom Pink Floydovskom tripu. A ja imam izbor. Sladoled ili „Mikijev zabavnik“. Naravno, odabrao sam sladoled. Novine su bile ispred prodavnice, a sladoledi unutra. Zamolio sam prodavačicu za jedan kapri. A onda, dok je ona otišla da mi donese sladoled, ja sam ukrao „Mikijev zabavnik“. Zgrabio sam ga i stavio ispod majice. Uljudno sam se zahvalio i otišao. Dan kasnije, skroz sam izgoreo, jer sam previše vremena proveo  u vodi. Naredna dva dana sam sedeo u sobi, prekriven slojevima ledenog jogurta, čitajući „Mikijev zabavnik“. Karma is a bitch.

Ubacio sam i Grateful dead na plejlistu. Noć je još uvek mlada, tek je 3:21. Čuda su još uvek moguća. Ali su jednako malo verovatna kao i u bilo koje drugo doba dana. Samo je malo veća verovatnoća da se desi nešto loše i zajebano, barem tako deluje u filmovima.

U prethodna dva dana odgledao sam dva Linčova filma. „Lost highway“ i „Moolholand drive“. Prva asocijacija na Linča mi je Vitman. Ako ste gledali „Društvo mrtvih pesnika“ možda i shvatite. U jednom trenutku Vilijams tera studenta da pogleda Vitmanovu sliku i da ga opiše. Tera ga da zatvori  oči i kaže šta vidi. „Vidim ludog psihopatu“. I see a crazy madman. To je Linč. Crazy madman. Za sutra je rezervisan “Blue velvet”. Pridružite nam se na tom psihotičnom putovanju. Veoma je zanimljivo.

Već je 3:30. Slušam PInk floyd, Time. The Sun is the same, in a relative way, but you’re older, shorter of breath and one day closer to death. Odoh da slušam na miru. A onda ću da spavam. Ili da se probudim, sve zavisi od percepcije.

Laku noć.

Bruka i sramota

Verujem da ste svi upoznati sa dešavanjima na kupu Radivoja Koraća u Kragujevcu. Odmah da kažem da ne mogu da poverujem šta se desilo. Naime, košarkaši Crvene Zvezde i Partizana zagrevali su se na istom košu, kao da nisu smrtni neprijatelji! Pogledajte samo tu sliku. Bruka i sramota. u-inat

A samo pola sata pre toga njihovi navijači, branitelji njihove časti i klupskih boja, bacali su topovske udare, jurili se po terenu, bili se sa žandarmerijom, lomili stolice.

Dragi košarkaši, zar se tako brane boje svog kluba? Gde vam je poštovanje za sve što su vaši navijači to veče uradili? Da li ste vi čitali izjave svojih predsednika i trenera? Da li su se gospoda Čović i Vujošević za to zalagali od početka sezone? Ja znam da vas nisu tako učili, pa čemu onda sve to?

Moram ipak biti iskren i reći da se ne može sva krivica svaliti na nejaka pleća košarkaša. Prvo, mnogi od njih su prilično mladi da bi shvatili šta su uradili. Očigledno nisu svesni da se tu nije radilo samo o košarci. Ulog je bio mnogo veći: bolji životni standard u Srbiji, prekid torture duge 12 godina, borba za budžet, itd. Drugo, veliki deo krivice snose i navijači. Igrači ne bi ni došli u tu poziciju da drugi deo terena nije bio pokriven sadržajem protivpožarnog aparata. Dakle, poštovani navijači, znam da ste imali najbolju nameru, ali vaši postupci mogu skupo da nas koštaju. Može sad neki novinarčić da uzme ovu sliku i pošalje je u Evropu. Može da pritom napiše „SrBski derbi protekao u prijateljskoj atmosferi“. Zamislite samo to. Vidite li posledice svojih dela? Može bre evropski ološ da pomisli da smo mi ovde civilizovani! Pa kad to vide pederi sa zapada ima da nagrnu ovamo. Ima da nas preplave i brojčano nadjačaju, a odatle je samo mali korak potreban do ostvarenja čuvenog proročanstva braće Tarabić da će svi Srbi stati pod jednu šljivu, jer ko će onda da se razmnožava? Da sam na vašem mestu, ne bih mogao da se pogledam u ogledalu. Verovatno bih se ubio.* Bruka i sramota.

Da ne bude da samo mračim, već za nedelju dana imaćemo priliku za popravni, jer se u okviru ABA lige igra novi večtiti derbi. Ako Pionir tog dana ne bude srušen ili bar zapaljen džabe smo krečili sve ove godine. Ako ne bude epskih nereda, još će država da nam ispadne sposobna! Očekujem od gospode Čovića i Vujoševića da pozovu na opštu mobilizaciju. U pitanju je naš ugled i besprekorna, godinama stvarana reputacija. Prilično sam zabrinut iako me iskustvo uči da nemam razloga za brigu. Štaviše, već u nastavku finala igrači su pokazali da im je stavljeno do znanja kakav su previd napravili. Sve je prštalo od testosterona i ratničkog naboja, tako da nema ipak mesta prevelikom pesimizmu. Sve će biti u redu.

Za kraj, svoju rezigniranost najbolje ću izraziti citirajući jednog člana foruma B92: „Ne može čovek više ni dobru tuču da pogleda, a da neka utakmica ne bude prekinuta“. Vala baš, bruka i sramota!

*Snažno preporučujem da poslušate moj dobronamerni savet