Mladi vole državu, o, da li ona to zna?

“Ti voliš nju!“
“Ti voliš nju!“
“A tebe ja!“
“A tebe ja!“
“O, da li to?“
“Da li to?“
“Ona zna?“
“Ona zna?“

U kasnim popodnevnim časovima na punktu Makiš 1 začula se pesma u dvoglasu u izvođenju momaka i devojaka okupljenih sa jednim zadatkom – napuniti peskom što više džakova, odbraniti se od nabujalih reka.

foto: SV
Proglašavanje vanredne situacije zateklo me je u zavičaju, u koji sam morao da odem ne tako srećnim povodom. Manjak vremena za informisanje, stalna užurbanost i pomalo nestabilno psihičko stanje bili su razlozi da ne budem upotpnosti upućen u ono što se dešava u Srbiji.

Povratak u realnost stigao je u razgovoru sa drugarom, pre najavljenog večernjeg izlaska.

“E, ovi moji u Šapcu su ugroženi, majka ludi u kući, ne znam šta da radim“.

“Ih, bre, nemoguće da je dotle došlo?

Da, dotle je došlo, a svest mi je bila potpuno otvorena drugim telefonskim pozivom.

“E, brate, vidimo se sledeći put kad dođeš, sutra ujutru idemo u Šabac, mnogo je kritično“.

Valjevo, Šabac, Sremska Mitrovica, Paraćin, Krupanj, Kupinovo, Svilajnac… Za kraj, Obrenovac…

Povratak u Beograd me je potpuno osvestio, ali je bilo previše kasno da toga dana uradim nešto korisno, sati su prolazili u nervozi i dilemi, da li otići u Arenu ili sačekati jutro za lopatanje na Ušću. Novi dan je doneo odluku, pravac Makiš.

Vanredna situacija je ponovo iznenadila Gradsko saobraćajno preduzeće, pa se za jednu, od dve linije koje vode ka Makišu, mora čekati i do pola sata. A sunce je bivalo sve jače.

Stani, majstore, stani!“, zaurlao je jedan momak u gumenim čizmama u ne baš tako punoj devedesetdvojci, vozač je uslišio želju, otvorio vrata i pogled na prizor koji do sada nisam video.

Gomila belih džakova nabacana na obod centrale Beogradvoda, gomila mladih ljudi, gomila želje da se uradi nešto što će im dati osećaj boljih ljudi.

Vremena za čekanje nije bilo, kao ni bilo kakvog “rukovodećeg kadra“ na ulaznoj kapiji, petnaestak pari odmornih ruku i nogu je uletelo u krug, sva priča je u tom trenutnu prestala, moralo se na posao.

Po sistemu hvataj šta stigneš, uzeo sam da otvaram džakove i dodajem dvojici momaka koja su ih naizmenično punila peskom. Oni su se ubrzo uputili na odmor, te je lopata stigla u moje ruke.

Rekao bih da se lopate nisam prihvatio dobrih osam, devet meseci, kada sam njome u zavičaju skupljao strugotine od drva, pripremanih za ogrev.

Čudna mešavina strepnje, želje za što većom brzinom rada, brige za ruke kolege koji pridržava džak, sunca koje udara pravo u teme su u fine novinarske ruke, u mladosti su mi govorili da su prave lopovske, sa tankim prstima, prosledila je adrenalinski udar koji je popustio tek po pucanju prvog žulja.

Negde se u tom momentu začula pesma iz dvoglasa sa početka teksta… Izmamila mi je prvi iskreni osmeh toga dana, ali je on trajao svega nekoliko trenutaka.

Smatrao sam da imam prilično razvijenu svest o stanju među mladima, ali sam tada shvatio da pojma nisam imao do kog nivoa je izranjavana omladina u Srbiji. Do nivoa koji ne poznaje strah, ne zna za umor, ne mari za moguću sunčanicu, ne brine za sebe jer ima viši cilj.

Podsetilo me je to na proteste kasnih devetesetih godina, kada nije bilo bitno kako se zoveš, odakle si, ko si, čime se baviš… Bio si tu, u gomili koja se borila za nešto, koja je imala veru u spasenje, koja je išla glavom gde “normalan svet“ ne bi pružio ni prst.

Na Makišu toga dana nije bilo važno da li se zoveš Edin Škorić, Viktor Troicki, Marko Tejić, Nikola Rebić ili Srđan Kostić, Nikola Nedeljković, da li si ošišan “na brzo“ ili imaš dredove, da li si muško ili žensko, da li navijaš za Partizan ili Crvenu zvezdu.

Opet,  sa druge strane postojao je i veliki osećaj nemoći…

Šta je ovo što smo do sada napunili, ništa, brate, poješće ovo reka, ako bude htela, za deset minuta“, rekao je jedan momak, u pauzi priče o tome kako je prethodnog dana bio na braniku Topčiderske reke.

Kada je trebalo da dođe do smene radne snage, pojavio se i “rukovodeći organ“, zaustavivši dvadesetak ljudi na kapiji rečima da se prekida punjenje, iako su kamioni sa peskom i dalje pristizali. Procena odgovornih lica ni u ovom slučaju nije bila dobra, rad je nastavljen do kasno u noć, a za razliku od prethodnog dana, bilo je organizovanog prevoza.

“Brate, ne da ću da izdefinišem biceps ovde, nego to neće biti normalno, a i bojicu mogu da nabacim“, kroz smeh je izustio vidno umorni momak, koji je, prema njegovim rečima, učestvovao u spasavanju Šapca i “pokušaju“ odbrane Obrenovca.

Iako se čini da je najgore prošlo, moramo biti sigurni da nije, i neka ovo bude upozorenje za moguće ponavljanje “srpskog sindroma“, koji se lako može objasniti rečenicom jednog od lopatara na Makišu.

Mnogo smo se brzo napalili na ovo… Samo da se tako brzo ne ugasimo“.

Društvenim mrežama poslednjih dana kruži poruka koju, navodno, mladi upućuju državi, upozoravajući je da je brane oni koji rade za platu od 20.000 dinara, plaćaju školarinu od preko 100.000 dinara, te ne znaju da li će ikada naći stalan posao.

Država bi to trebalo da zna, a ako ne zna, saznaće nekad, kada mladi koji su se žrtvovali budu došli na surčinski aerodrom sa namerom da odu i nikada se ne vrate. A tada će se ponovo govoriti o odlivu mozgova, negativnom prirodnom priraštaju…

Mladi Srbije ovih dana ne brane državu, brane sebe, svoje dostojanstvo, svoj grad, svoju porodicu, svoju kuću, svoje prijatelje… Njima ne treba zahvalnica, niti državni posao, njima treba samo osnovno poštovanje od države, tj. prestanak vređanja inteligencije raznim izjavama, slikanjima, “intervencijama“ na internetu…

Država su ljudi i to država treba da shvati, uprkos svemu mladi je i dalje vole, a da li to ona zna?

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s