GSP (ne)kultura uvek na delu!

Poslušah dobronameran savet sjajne blogerke (u to ime: verkic, veliko hvala :)) te ne napisah ovaj tekst u trenucima emotivnog naboja, ili bolje rečeno besa. Mada, kako pišem ove prve redove, već naslućujem novi talas nešto nervoznih misli, uzrokovane ubogom ljudskom prirodom.

Kao i uvek, radi se o sitnici. Koje cenimo kod ljudi koji su kulturni, i koje nam stavljaju do znanja da je neki roditelj u poslednje vreme svoj primarni posao uradio kako treba.

Da se manem apstrakcija, situacija je bila sledeća:
Vraćala sam se sa puta, i na Autokomandi izletela iz međugradskog autobusa. Moj prtljag: srednja putna torba (puna naravno, pa žensko sam), jedna ručna torba, i torba za laptop, sa navedenom skalamerijom u njoj. Da u Google-u radim, pa da čovek razume, ali razlozi su nebitni, to sam imala na svojim ramenima i u jednoj ruci.

Pošto kao svaki student nemam para za taksi, a nisam htela ikoga da cimam da dolazi po mene, zaputih se ka stanici da sačekam dragi nam gradski prevoz, kako bih stigla do svoje kuće u naselju Braće Jerković. Trebalo se sa stanice na autoputu prebaciti na onu kod Vajata gde mi staje 18-ica. Kod „Franša“ odlučih da sačekam tramvaj za dve stanice, kad naleti 39-ka kojom bih se prevezla do Kumodraške ulice. Gužva u autobusu: očekivana za 17h radnim danom. Morala sam da uđem na prednja vrata sa silnim prtljagom, te sam stala kod silne plastike koja deli vozačev deo od ovog „komfornog“ putničkog. Do Kumodraške su me ljudi koji su sedeli eto tako malo merkali, konstatovali da postojim, i nastavili svojim poslom blejanja kroz prozor. Drugi prolaze pored mene, bez pardona kače torbe koje sam jedva namestila tako da nikome ne smetaju. Da li je moguće da u celom autobusu baš ja moram da se pomerim, iako je pored mene baba veličine tankera, koja sa svojom velelepnom bundom zauzima previše dragocenog prostora?!

Ništa, neću da se nerviram, ne vredi jel’te. Izađem u Kumodraškoj, kad odma’ iza žuta razdrndana, sa harmonikom koja se opasno cepa o beton, 18-ica. Jedina pozitivna stvar: gužva nije prevelika, može da se diše. Ulazim na pretposlednja vrata dok u sebi molim svoj centar za ravnotežu da izdrži još samo malo. Možda NEKO ustane i ulepša mi dan. Stojim pored čoveka u vr’ glave 30 godina starosti, koji sedi skrštenih ruku na jednom sedištu. Ispred njega sedi opet neka baba trokrilni-ormar sa bundetinom (kakva je to pomama ovakvih primeraka?), a pored nje stoji jedna žena srednjih godina.

Ne znam za vas, ali ja kad god primetim u ovom našem užasu od javnog prevoza da neko ulazi sa milion stvari, od torbi do nekih glomaznih kutija i skalamerija, pre ustajem tim ljudima nego ponekad starijima, koji precenjuju svoju starost pa navodno ne mogu da stoje 3-5 stanica. Mene su ljudi u oba autobusa gledali kao da sam pala sa Marsa, a mogla bih da se kladim u šta bilo da su neki pomislili kako ni ne treba da putujem tim autobusom. Baba-trokrilka je ustala u jednom trenutku da izađe iz busa, a ova gospoja srednjih godinica čak nije mogla NI DA ME PITA da li bi mi možda koristilo da se malo oslobodim stvari. Samo je sela, ne pogledavši me.

Fascinirana sam, ne više toliko nekulturom koje karakteriše dosta ljudi u dragoj mi domovini, već time da NIKO VIŠE NEMA OSEĆAJ ni za koga, osim za svoju pozadinu.

Neverovatno je očigledno da bi jedan tvoj sitan gest toliko nekome olakšao njegovu situaciju kojoj prisustvuješ, prošto vrišti u vazduhu normalan i uljudan postupak… i ti bleneš. Ne odraguješ. Iako od Autokomande do poslednje stanice u Medakoviću imaš svega 15-ak min vožnje. Ko mi je kriv što nosim toliko stvari, nemam para za taksi i ne bih da cimam sve za moj hir.

P.S. BusPlus aparat nije radio u 39-ci, eto nama boljeg prevoza!

Bojana Mekić (nije pokušala ovim tekstom da se žali kao gramzivi starkelja kom bi trebalo i Bog da ustane)

 

Advertisements

A zašto ste se uzdali u (ne)uspeh nekoga ko vam je protivnik?

Nešto slično sam danas tvitnula. To je bila reakcija na pisanja hrvatskih portala na rezultat utakmice Srbija – Crna Gora na Evropskom prvenstvu u vaterpolu u Ajndhovenu. Naši vaterpolisti su poraženi od Crnogoraca 7:11, i taj poraz je navodno bio presudan zato što druga ekipa u našoj grupi ne ide u drugu fazu ovog veoma bitnog takmičenja. Istina, tabela je takva da branioci titule prvaka Evrope iz 2010. neće imati priliku da taj podvig ponove.

Juče su vaterpolisti Hrvatske dozvolili sebi jedan kiks – izgubili su utakmicu (9:10) od sasvim prosečne, ali ne i ekipe za potcenjivanje, Nemačke. I Srbija se sa Nemcima sastala u drugom kolu, i imala je veliki posao da bi na kraju pobedila „pancere“ 13:12.

Stvar se zakomplikovala „kockastima“ posle poraza od Nemaca – bila im je potrebna pobeda nad Špancima, pobeda Srbije nad Crnogorcima i pobeda autsajdirane Rumunije nad tim istim Nemcima koji su njih dobili.

E pošto se od svega ovoga obistinila samo pobeda nad Španijom, hrvatski portali su posle utakmice Srbija – Crna Gora ovako reagovali:

Srbi slave ispadanje Hrvatske: Nismo imali imperativ pobede„, piše index.hr

“Sportski.hr” pod naslovom kakvo “iznenađenje” počinju priču o porazu Srbije od “susednih komšija”.

“T portal” donosi naslov Srbija “izabrala” Crnu Goru.

Po mom mišljenju, apsolutni pobednik je bio dnevnik.hr čiji je pisac bio vrlo raspoložen za “stručno” pisanje:

Imali su toliko puta igrača više da je bilo teško pobrojati. Samo su se dodavali u krug ne želeći uputiti udarac kad se otvorila šansa. Ispadala im je lopta kao početnicima, a po informacijama iz Aindhovena, mađarski vaterpolisti glasno su se na tribinama smijali potezima srpskih kolega. To valjda dovoljno govori o ovoj utakmici.”

Hajde da vidimo prvo ima li ovde bilo kakve novinarske etike… hmmm, ima, k’o Srbije u EU.

Drugo, svako sa malo zdravog razuma koji voli i prati sport prosto mora da se zapita:

– Je l’ ovo ZAISTA jedini pravi razlog zato što vaša reprezentacija ne ide dalje u pohod na novu titulu evropskog šampiona?

– Da li jedan kandidat za takav trofej zaista MOŽE SEBI DA DOZVOLI da svoj prolaz dalje zasniva na rezultatima drugih utakmica (ne jedne, nego čak dve)?

– Da li je TO SUŠTINA SPORTA?

Ovakvi naslovi, koje prate ostrašćeni tekstovi, a tek sumanuti komentari, samo doprinose da se rasprše ona grozna osećanja zbog kojih i dalje postoji netrpeljivost na liniji Beograd-Zagreb. Još jednom, znaju li novinari da su njihova momčad ta koja je izgubila od Nemaca, te da su oni jedini krivci što ne idu dalje? Znate, malo je licemerno prozivati drugu ekipu za njen loš rezultat. Pogotovo kad vi u svojoj imate igrača koji kao varvarin, zbog toga što nije znao da podnese poraz, svom snagom udara drugog igrača i zašto da ne napomenem, i svetskog najboljeg vaterpolistu. Čovek se nije ni izvinio posle meča. Sreća pa se nisu  ponovile nemile scene iz Kranja 2003

Verujem da su srpski vaterpolisti mogli da pobede Crnogorce. Žao mi je ako su im se Mađari smejali sa tribina, ali kao da je to pa bitno. Ekipa koja već ima tri fine pobede, i koju u drugoj fazi takmičenja čekaju još ozbiljniji dueli, nije ni morala da da apsolutni maksimum protiv „ajkula“. Na kraju, vaterpolisti Srbije su u Ajndhoven došli bolesni ili kubureći sa povredama, ali od njih kao i uvek ne čujemo ni A, a tražimo medalje.

U svetlu pravog sportskog i fer ponašanja, nemate pravo da bilo šta prebacujete vaterpolistima Srbije, koji su pokazali kvalitet, karakter i želju da budu tu gde su. Tako je u sportu, i u životu – za vaš poraz uvek ste krivi JEDINO I ISKLjUČIVO – VI SAMI!

P.S. U poslednjoj utakmici grupne faze, Nemci su pobedili Rumune identičnim rezultatom 10:9… ali to sad nije bitno.

 

 

 

 

Čekajući Pozornicu

Poštovani slušaoci „Slušaonice 6″!

Izbeći ću konstrukcije tipa „evo i mog doprinosa blogu S6″, jer se taj doprinos vidi samim tim što neko upravo čita ovaj moj prvi tekst. Stoga, da „pređemo na temu“ istog, koja je potekla iz razgovora sa gostima u emisiji od petka, 16. 12. Vodila sam emisiju sa Sandrom Stojanović o projektima studenata i mladih. Takvi projekti pokreću se iz različitih razloga: preko konkursa, samoinicijativno, ili ‘pak i preko ispitnih obaveza.

U studiju smo razgovarali sa studentkinjom 4. godine pozorišne režije Anom Popović i master studentom glume Ivanom Mihailovićem, oboje sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Ana je korediteljka u postavci predstave „Čekajući Godoa“, a Ivan igra jednu od glavnih uloga, Vladimira. Morate priznati, prilično ozbiljno delo. Zahtevno za stasalog, a kamoli reditelja i glumca koji tek grade svoje karijere. Oni koji su vredno čitali lektiru u srednjoj školi, nakon zatvaranja ove knjige u najmanju ruku su se pitali „Okej, šta ovo bi?!“ Bi to da je autor Semjuel Beket za ovaj tekst dobio Nobelovu nagradu za književnost, a da je sa likovima Vladimira i Estragona opisao sve nas.

Kada je dobio ponudu da učestvuje u predstavi, Ivan kaže da je najpre bio uplašen, jer je smatrao da je ovaj komad dobar ali i dosadan kada se radi u pozorištu. Međutim, dobro čitanje teksta dovelo je do ovacija publike posle premijere i komentara da je predstava bila sve, samo ne dosadna.

„Naša tajna je bila da nećemo da se plašimo. Nećemo nikakvu metafiziku, religiju, filozofiju, već život: to je najživotniji komad sa replikama koje koristimo svakodnevno na svakom mestu. Time što smo odlučili da nećemo da radimo nemoguće stvari, postigli smo ono nemoguće“, zaključila je Ana.

Predstava je imala premijeru ove godine na Festivalu Internacionalnog Studentskog Teatra (FIST), pa smo na pitanje kako da opet vidimo Vladimira i Estragona, dobili Anin odgovor:“Ne znam, pomozite nam! Planiramo da idemo kuc-kuc od pozorišta do pozorišta, jer imamo gotovu predstavu i ne tražimo ništa osim poneke večeri u mesecu da možemo da igramo.“

Na kraju, realizovanjem ideja mladih, oni sami, i mi kao društvo, uvek dobijamo nešto novo i korisno. Svako od nas nešto čeka, i to je Godo. Jedna studentska ekipa koja se osmelila da iznese ovakvo delo sada čeka svog Godoa i da li će neki direktor pozorišta posuditi jednu pozornicu. Do tada…

Vladimir: I šta sada radimo?
Estragon: Čekamo.