Umesto Esmeralde, sneg u martu

Ispod televizora na polici uključena je grejalica. Krevet raširen, seže blizu nje. Na krevetu sede baba i mama i brišu mene i sestru, upravo okupane. Gledamo Esmeraldu na Pinku, to je bilo uobičajeno. Pojavio se sneg, a moja mama, po običaju, počne da vrti kanale. Spikerka na televiziji je govorila nešto što sam tek kasnije razumeo. Idemo do komšija, gde ja tešim babu rečim da komšija na spratu ima keramičke pločice i da nam se ništa ne može desiti.

YUGOSLAVIA-KOSOVO-GIRL

Te večeri smo prespavali kod mamine prijateljice. Mi smo se radovali, baba se nekako smirila, ali meni nje bilo jasno zašto je plakala, jer sam se osećao bezbrižno.

Tog proleća mama je okrečila podrum u neku ljubičasto sivu boju, takav je i danas, samo ulubljen od drva. U njemu se nalazio i poljski krevet. Toga se sećam. Silazili smo tu ponekad, ali to znam samo iz priče prema kojoj sam ja jednom zaspao na stolici u kuhinji dok je mama spuštala sestru u podrum.

Sećam se i jedne sirene, bili smo u Velikom Gradištu. Svirala je sa zgrade u kojoj je mama plaćala struju. Bili smo kod nje na drugom
poslu, a radnja se nalazila blizu tog čuda. Ne sećam se šta smo tada uradili, samo se sećam tog zvuka i da je bilo nekako čudno.

Toga se sećam, a tek kasnije sam shvatio čega se sećam i značenja one ,,Ma mi smo slepo crevo, neće nama ništa“. Ne sećam se ni potresa, o kojem su pričali tada, ni aviona; nisam ga ni osetio, da bih se sećao.

Tih dana moja mama nije odlazila na onaj posao preko praga (jer mi živimo u školskom stanu), završena je školska godina pre vremena, pa se generacija pre moje smatra polupismenom. Radila je tada samo svoj drugi posao u farbari. Moj tata je tada, kako sestra i ja volimo da kažemo, lutao po belom svetu, dok smo se mi patili. Ništa se manje on nije patio radeći u inostranstvu kao učitelj i dunđer, moler i sve što je mogao.

Ta teta, koju sneg nije zavejao kao Esmeraldu, zapravo je rekla da je počelo bombardovanje Beograda. Baba je plakala, jer su u tom gradu bili njen sin sa porodicom, muž i brojna rodbina i prijatelji. Možda bih i ja plakao da sam znao da će stradati šesnaest radnika RTS-a, da će mnogi piloti odleteti u smrt kako bi odbranili čast, da će tu čast pogaziti jedan čovek potpisivanjem sporazuma, čije posledice i danas vučemo.

Ne znam što sam otišao toliko daleko od rata i previše intimizirao ovu priču, jer ja posledice rata baš i nisam osetio. Da li je moguće da je potpisom našeg predsednika međunarodna zajednica ocenila taj zločin kao ,,borbu za demokratiju“ (jer time pravda sve zločine NATO-a, Milosrdnih anđela, toliko časnih da se piloti kasnije ubijaju zbog griže savesti)? Da li bi, da ja bacim bombu u centar Njujorka i da dam Obami da potpiše neki sporazum kako bih prestao mahnito da bacam bombe, međunarodna zajednica opet ćutala? Mislim da ne bi ćutala, kandidovala bi me za Nobelovu nagradu za mir.
Ne brini CIA, ja sam pošten čovek, koji će časno raditi svoju buduću novinarsku profesiju. Teško da meni možete prodati priču da su talibani srušili ,,Bliznakinje“, nisam ja baš za vas, previše mislim. Dakle bombe ne bacam, ali čitajte Branka Miljkovića, ima on super rečenicu „Ubi me prejaka reč“, mislite o tome.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s