Na mladima svet ostaje – kad omatore

„Politikom mogu da se bave tek oni kojima izrastu dlake iz ušiju!“ Tom mnogo puta izgovorenom rečenicom je moj otac pokušavao da istakne koliko je on mudar a koliko ja ne znam ništa, još. Nedavno sam citirala taj biser mudrosti na PR danima na FPN-u. Prethodno sam naglasila da ću se izraziti degutantno i da mi ne zamere na tome. Izmamila sam čak i koji osmeh, niko nije zamerio.

Očigledno je da su i drugi očevi, profesori i političari gajili takav stav dugi niz godina te moja izjava nije izazvala nikakvo iznenađenje. Svakodnevno se srećemo sa tim dlakavim ušima koje nas vaspitavaju, obrazuju i vode našu državu! U ovoj zemlji kao da se utrkuju čije će vlasi biti duže, pošto evo dvadesetu godinu gazim i od kako se sećam- istih se lica sećam. Moji malo stariji prjatelji pamte to isto, samo koju godinu duže. Još od onih najznatiželjnijih godinica nam govore- Kad porasteš kašće ti se samo! Govore nam da ništa ne znamo, da ne znamo gde smo šuplji, a niko neće da nam kaže i niko neće da nam pokaže! Tako sebično kriju to silno znanje, a tako su svi mudri!

Jedna smo od matorijih zemalja, mislim po procentu starog stanovništva, i normalno je da zaostajemo za mnogima. Treba pokrenuti te zakržljale kosti. U skladu sa tim da svako gleda svoj interes, normalno da će primarno pitanje biti penzije, a ne stipendije. I normalno je da mladi čame na birou godinama čekajući da se ti silni mudraci smiluju i odu u penziju. Mladi su manjina u ovoj zemlji u svakom pogledu.

Dok sa zapada duva vetar koji donosi promene, mi zatvaramo prozore i gušimo se bez svežeg vazduha, navodno plašeći se promaje. Po principu “od komarca- magarca“ mi ćemo od povetarca napraviti orkan i na taj način obezbediti da staro stanovništvo obolelo od kostobolje nikad ni ne poželi da otvori prozor. Davno smo se mi na taj način zatvorili u taj naš balkanski staklenik, u kome smo stvorili našu mikro klimu sa bajatim vazduhom, u kojem opstaju samo prastare vrste oguglale na te uslove. Nove vrste se ili akomodiraju ili budu ubijene u naćvama. Neke vrste i pronađu tanak procep na staklu pa proklijaju izvan, neke su dovoljno jake pa to staklo i probiju… A mi se posle žalimo na odliv mozgova.  A svojom politikom ih nesvesno izlivamo.

Govorim u množini jer sam i ja deo ove zastakljene zajednice. Ja sam jedna od onih koja je želela da isklija van. Ja sam prateći one koji su to već uradili pronašla procepe na staklu, nadisala se svežeg vazduha i ipak ostala unutra. Nije u ovoj zemlji tako mračno. I kroz staklo prodire Sunce. Ne mislim da bi trebalo kamenjem polomiti našu opnu, jer ona nas ipak štiti od zlonamernih kiša koje bi nas rado isprale. Problem neprobojnog stakla je u tome što sve izvan njega ostaje varka. Kao slika na ekranu- vidljiva za oko,ali nedostižna.

Nisu potrebne neke radikalne mere da bi došlo do promene. Nekad je dovoljno jednostavno otvoriti prozor. Za početak moramo da se manemo bapskih priča. Promaja je mitsko čudovište iz balkanskih legendi, ravno Kerberu iz podzemlja, a dlake iz ušiju su ekvivalent Samsonovoj kosi.

Smrt mitovima, sloboda novim idejama!

Advertisements

7 thoughts on “Na mladima svet ostaje – kad omatore

  1. Odličan tekst, svaka čast. Ipak, moram i ja nesto da napomenem 🙂
    Napisala si da svojom politikom nesvesno doprinosimo odlivu mozgova. Ne slažem se. Svojom politikom svesno doprinosimo (tj. ne mi, već oni koji imaju tu moć i mogućnost) odlivu mozgova. Nije tako teško zadržati nekoga u zemlji u kojoj su mu koreni, porodica, prijatelji. Dovoljno je ponuditi mu dobru platu. Sigurno da država nema dovoljno sredstava da im ponudi ono što mogu da dobiju u inostranstvu, ali ja sam siguran da bi većina ostala ovde, kada bi im se obezbedio pristojan život za posao koji su odabrali. Međutim, mozgovi mogu da misle. Mozgovi neće poslušno pratiti uputstva koja im daju i priče koje im se serviraju. Mozgovi će kad-tad, dovesti u pitanje ono što ne valja. Mozgovi im ne trebaju, zato se i ne trude da ih zadrže.
    Ipak, nije sve ni krivica političara i sedih glava. Svako se bori za svoje mesto pod suncem. A mnogi mladi u ovoj zemlji su apatični, lenji i nisu spremni da se žrtvuju kako bi postigli svoje ciljeve. Mnogi bi radije sedeli kući na račun tih ušatih, dlakavih stvorenja :). Jednostavno, mnogi ne žele da Samsonu odseku kosu, da se poslužim tvojom metaforom.

    1. Apsolutno sam saglasna sa tobom po tom pitanju! Moj komentar se odnosio na one koji se žale na odliv mozgova, a ništa ne čine da bih ih zadržali, i time jednostavno doprinose, nesvesno, njihovom daljem odlivu. O onima koji to svesno rade, ne želim ni da govorim!

      O tome i jeste cela ova priča. O apatičnim, ošamućenim mladim ljudima koji su se prepustili čitavoj situaciji i sede besposleni, prepuštajući sve starijima koji su ih tako vaspitali- da ne rade ništa dok ne ostare. Jer će im se tad kazati samo, jelte?

      Celom sistemu je pod hitno potreban jedan refresh! 🙂

      Ima mladih i voljnih da nešto promene, ali na samom početku sam rekla- starih ima previše, i ne daju se! Ja ne nipodaštavam da sa godinama ide iskustvo. To je zasigurno. Ali ideje su nove, i njima se treba osvežiti, tj. dopuniti to naslagano iskustvo. Samo se mladima treba pružiti šansa. I stvoriti motivacija. Samo.

  2. Dobar tekst (očigledno proživljen :))

    Zaista je žalosno kako smo nisko spali. Sistem je užasan, i naravno, ne želi da se promeni. Granice penzionisanja se samo pomeraju (ima i neko „naučno“ opravdanje za to, kao sad je ljudski vek u proseku duži nego ranije, pa ljudi treba duže i da rade!), broj radnih mesta se ne povećava (osim u administraciji)… mladi su u velikoj većini nezainteresovani, ne misle svojom glavom… po kafićima, Tviterima i Fejsbucima 🙂 se NE unapredjuje, nego unazađuje život i pretvara u puko bivstvovanje (tj. blejanje :))

    Šta da se radi? Otrgnuti se od stereotipa, ali ne u krajnost daljeg samounazađivanja, nego ka kreativnom, aktivnom, mladalačkom pristupu stvarima – ka zdravom životu…

    I koliko god čudno izgledalo, ima, zaista ima mladih koji misle i ja verujem da se mogu i pokrenuti i učiniti nešto pravilno i pozitivno za sebe i svoju budućnost.

    Ohrabrujući pozdrav iz virtuelne oaze 🙂

    1. Moram da demantujem to što ste rekli. Persiraću pošto ne mogu da utvrdim sa kim razgovaram, ne zamerite.

      Internet ne unazađuje naš život. Ne možemo tako posmatrati stvari.I twitter i facebook su mnogo unapredili naše komunikacije, makar su nas povezali sa većim brojem ljudi i približili nas jedne drugima. Možemo da govorimo o besmilenoj, pogrešnoj upotrebi društvenih mreža. Ali o tome nije sada reč. Internet je moćno sredstvo, i ima mnogo svojim prednosti. Naravno, mane su neizbežne, kao i u svemu ostalome.

      Kritika je pre svega bila usmerena vlasti. Mladi su ipak neiskusni, moramo prihvatiti tu činjenicu, zato je zadatak starijih da ih uključuju i usmeravaju. Da ne budu sebični i decenijama puštaju korenje na svojim funkcijama, već da polako ustupaju mesto novim mladim ljudia.

      Ali potpuno ste u pravu kada kažete da su mladi nezainteresovani, I potpuno ste u pravu što verujete da ipak ima mladih koji će to da promene. Samo malo kaskamo.

      Mina Smiljanić,
      antropološki optimista

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s