Ja sam ološ. Tako kažu.

Generalizacija i stereotipija su pojave koje ne može iskoreniti ni predstojeći smak sveta. Pa da, svaki smak sveta je smak sveta, znači totalno uništenje i kolektivno umiranje. A čekaj, hm, možda ovaj smak koji nam se bliži neće sve da uništi? Mada bi po zakonu stereotipije i generalizacije trebalo. Tada bi definitivno izumrlo sve što stereotipuje i generalizuje. Onda ne bi postojao predmet stereotipije i generalizacije. Dakle stereotipija i generalizacija. Tandem ekvivalentan Hitleru i Staljinu. Na dopingu. Ili amfetaminima.

Ovdašnji prostori su izuzetno ekstremni. Od izrazito tradicionalnih, do izrazito avangardnih. Sredine nema, jer, jelte, ili je crno ili je belo. Nosiš starke? Ti si štrokavi roker. Imaš tetovažu? Robijao si zbog ubistva strine. Sa predumišljajem. Ideš na faks? Ti si štreberčina. Gde god hoćeš, dragi prijatelju, ovo ćeš da čuješ. A često ćeš i da vidiš da taj nosilac starki, okarakterisan kao štrokavi roker, ih posle nekog vremena ritualno spaljuje, jer mu je dojadilo da bude etiketiran i omalovažavan. Prema zakonu ekstremizma, npr. baja koji ima neku tetovažu nešto nevažno, a okarakterisan je kao ubica člana šire rodbine, odlučuje da nabaca još kilo tetovaža da bi ponosno rekao “onima“ ,,E eto vam ga na, sad imam sve elemente robijaša, zovite me Šomi Robija. A sad će i strina da dođe na ručak heh.“

Dakle, generalizovan i stereotipisan pripadnik ljudske vrste može ili da razuveri generalizatore i stereotipizatore ili da postane onakav kakvog oni žele da vide. Fin, pametan, uglađen ili ološ, bagra, narkoman.

Pošto držim do svog stava, karaktera i principa, cenim da ću pre postati ovo drugo. To jest, već jesam, bio sam i biću.

Ološ? Ološ. Ološ!

Svojevremeno sam bio aktivni navijač. Nosio dres po školi, na ulici, na otvaranju izložbe, na letovanju, preko zime šal, kapu i rukavice. I sve to u bojama omiljenog mi kluba. Navijači su glavni objekat za generalizaciju i stereotipizaciju. Besposličari, alkoholičari, narkomani, lopovi, prevaranti, a od skora i ubice. Da se razumemo, u svakom stadu ovaca se nađe po neka crna, ako je jedna ili dve ili deset, ne mora da znači da je ostalih hiljadu, dve, tri takvo. Ali sam eto, doživljavao da budem smatran crnom navijačkom ovcom, bez obzira što nisam bio problematičan, imao odlične rezultate u školi i to. Nee, sve je to padalo u vodu zato što sam posećivao tribinu, drao grlo i cepao dlanove.

Ocena prošlosti: Ološ.

Muzika je nešto divno. Odmor za dušu, melem za um, posrednik u razbijanju čaša rukama i izgovaranju sudbonosnog ,,da“. Izvođači balada, romantičnih numera sa izuzetno naglašenom emotivnom notom su divni, nežni, brižni, pažljivi, osećajni. Nisam rekao divni, nežni, brižni, pažljivi, osećajni? E divni, nežni, brižni, pažljivi, osećajni. I onda Kris Braun prebije Rijanu. A oni rokeri? Metaloidi? Reperi? Deru se bre, agresivno to, nasilno, kako bre mogu da slušaju uopšte to, kamoli da sviraju i da se dernjaju toliko? Imaju li oni roditelje? Uličari, narkomani, propalice. Nisam rekao uličari, narkomani, propalice? E uličari, narkomani, propalice. I za takvog sam ti ja, prijatelju moj, već četiri, pet godina smatran, koliko se bavim rep muzikom. Iako živim u zatvorenom prostoru, ne konzumiram teške droge i uz to sam sasvim solidan student.

Ocena sadašnjosti: Ološ.

,,Reče student a? Prava? Otvoriš kancelariju tebra, para da kaplje kao kišnica reperu zavrat kad se ušteka da prespava u podrumu ustanove u Drajzerovoj. Ne? Pa dobro, ekonomija a? Eh šljaka sa parama, sineee, pa se ugradiš malo ‘vo ono malverzacije i te fore, heh, vrhić, ekstrica! Ni to? Pa šta studiraš? Novinarstvo? Da pišeš za Kurir kako Goga Sekulić priznala da je smrtno zaljubljena u Nikolu Pekovića? Pa on to kao šatro negira? Da nećeš možda na U92? ‘oćeš kao Brankica je li? Menjaj dok možeš tebra, biće kasno kad se opametiš.“

E da, studiram novinarstvo i neću da radim u Kuriru, Svetu, Skandalu, Pravdi, Velikoj Srbiji ili Novoj srpskoj političkoj misli. Nebitno je, ipak novinar je novinar, bedno piskaralo kako mi jednom reče frizer u Prokuplju. Zamisli bede.

Ocena budućnosti: Ološ.

I to je to prijatelju moj. Više mi se smučilo da branim navijače u razgovoru sa nekom sveznajućom personom, uglavnom ženskog pola. Prihvatam sve optužbe, apsolutno bezuslovno. Pritisak mi skače kad krenem da objašnjavam ujaku, nekadašnjem uspešnom aranžeru muzike za Cecu, da je rep dobar i za slušanje i za proizvodnju. Još uvek ne znam kako ću da reagujem kad me neki napucanko bude poistovećivao sa nekakvim mister oliverima, draganama tripićkama čak i brankicama.

A dobro, bar znam šta sam. Ne moram da tragam za definicijom sebe. Ološ. Vanvremenski i vanprostorni. Za vjek i vjekov.