Sve počinje sa prvim, jednim čovekom

Dok svi danas čekaju skok iz svemira, koji se konstantno odlaže, ja sam čekala nešto sasvim drugo. Među osnovnim pravilima u novinarstvu važi i ono da se tema, priča, približi ljudima koji će je čitati, slušati, gledati. Blizina u smislu geografske blizine, blizina i kao ljudska priča. Ono što je u mom dvorištu zaista me uvek više interesuje nego ono što je ispred kuće nekog Kineza. Osim ukoliko sam takve prirode da ne volim svoj dom (ima i takvih). Jeste fascinantno ono što će  Feliks Baumgartner uraditi danas, to jeste svetski događaj- skočiti iz svemira- ali on ni po čemu bitno neće promeniti moj život, život mojih sugrađana, komšija. život danas, sad. Verujem da će promeniti život jednog brenda za koji već govore da je napravio najbolju svetsku reklamu. Ono što hoće promeniti nešto TU i SAD jeste konkretno delovanje na rešavanju problema u gradu. Lična inicijativa i lična odgovornost temelji su društva, grada, zajednice koje funkcioniše i kojim je većina građana zadovoljna. Osoba čiji sam odgovor do malo pre čekala, nije bio skakač iz svemira, već dvadesetogodišnjak zbog kojeg su noćne autobuske linije u glavnom gradu obeležene; mladić koji spašava drvorede i zelenilo; osoba koja lično kontroliše gradsku rasvetu i stanje u GSP-u; građanin koji svakodnevno piše prijave i žalbe nadležnim organima i pravnim putem želi da učini „da i ovde sve funkcioniše kao svuda u svetu“. Student Filip Vukša. Moje čekanje budućeg sagovornika preliveno je tremom, nesigurnošću- da li će se javiti. Ipak, neko ko je do sada imao iskustva zatvorenih vrata, naročito birokratije, i uspešno ih upornošću prevazišao, nije od onih koji su nedodirljivi. Javio se “heroj grada”, kako ga u nekim medijima nazivaju i obradovao mene, a nadam se i vas jer ćete u nekoj od narednih emisija “Slušaonice 6” (koja počinje tačno u 18h) moći da slušate intervju sa ovim odgovornim građaninom. Feliks nikako da skoči, a Filip je ovog vikenda sa nekoliko volontera verovatno izdejstvovao(ili će) nove drvorede u Beogradu. Feliks skače kroz vazduh, dok ovaj student čisti vazduh koji dišemo. Ne obezvređujem skok iz svemira, zaista svaki globalni uspeh i pomeranje granica jeste za poštovanje.

Elem, smatram da moramo uvek misliti šta mi to možemo, kao pojedinci, da uradimo da bi nam dvorište bilo lepo. Džaba se žaliti i sedati kraj Tv-a. U Crnoj Gori, na primer, danas građani glasaju i biraju sastav parlamenta. Nadam se da biraju, nadam se da se pojedinci vode time ŠTA JEDNA OSOBA, Ja mogu da uradim za svoju zemlju. Razni su načini menjanja, popravljanja svoje sredine. A od poboljšanja nas uvek deli samo malo- POKRENUTI SE. Jer kome nešto smeta ili nedostaje taj preduzme nešto da to promeni ili dobije. Ne “zašto baš ja, kad neće niko drugi”, nego “Da, ja jedan, a sutra će već nas biti više”.

Uostalom Filip Vukša je primer za to, čućete već. Od ponedeljka (22. oktobra) se slušamo u šest! Radio Studio B.

Advertisements

Mogu samo da nas mrze, oni što nas ne vole

“Malom Kristijanu srećne prve korake, zube i reči žele strina, stric, baba, deda, tetka i teča koji su na privremenom radu u Cirihu, sa pesmom „Ne može nam niko ništa.“ I ne može vam.

Devedesetih godina je u Srbiji bilo na hiljade radio stanica. Većina je svoj program emitovala bez dozvole. Mnoge iz kamp-prikolica, šupa i spavaćih soba. Pa, valjda je to neko slušao. Zakonom o radiodifuziji je smanjen broj radio stanica, ali i danas svako seoce ima po jednu.

Ako žele da opstanu na tržištu, sve one moraju da menjaju svoj programski pravac. Naravno, na lošije. Dokaz za to su medijske kuće sa nekoliko radio kanala koje su u trenutku izdavanja dozvola morale da se odreknu nekih i ostave samo po jedan. Naravno, odricali su se govornih programa i nekomercijalne muzike. Od Subotice do Pirota na lokalnim stanicama i dalje čujete „…jači smo od sudbine“.

Uprkos velikom broju radio stanica, radio svakog dana gubi slušaoce. Fakat. Sva istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to. Nije novost da je televizija ognjište ovog (a i prošlog) veka, kao ni to da je Internet danas popularniji od radija. Ali ovo ne značni nužno kraj radija kao medija.

Radio se vrlo dobro prilagođava. On je svuda oko nas. U kolima, na telefonu, u džepu, na polici, Internetu i na televiziji. Upravo ova mogućnost transformacije ga čini večitim. Ipak, sa svakom novom formom, on mora nešto da žrtvuje.

Glas iz kutije je dovoljan za ono što je radiju i njegovim slušaocima potrebno. U tom glasu, šumovima, zvukovima, muzici, pa i tišini krila se sva magija ovog medija. Ali, publika se olenjila. U novinama očekuje mnogo slika, a malo teksta. S pojavom televizije ni ne pomišlja da sluša nešto kada može da vidi. Zato je radio, da bi dobio novi auditorijum, polako počeo da se seli na televiziju. Gledaoci, (mada faktički slušaoci) konačno su srećni što mogu da gledaju radio. Vlasnici medija su zadovoljni što će se sad više oglašivača javiti. Da bi zadovoljio lenju publiku i ekonomsku nezasitost vlasnika, radio se odrekao svoje magije.

Kad jednom vidite radijski studio i spikera pred mikrofonom, ništa više ne možete da gladate istim očima i slušate istim ušima. A u ovoj trci, zapravo, svi su gubitnici. Publika više ne dobija kvalitetan ni radio, ni televizijski program. Radio je mnogo više od televizije koja se sluša, a televizija je mnogo više od radija koji se gleda.