Inat – najbolji naš proizvod. Autentičan. I to nisam ja rekla, već moj omiljeni pisac koji je opet, po ko zna koji put bio u pravu. Ako bismo hteli da nešto izvezemo i budemo originalni inat je sigurno naš kec iz rukava. Spremni na sve u – inat. Kad kad nas (me) to košta mnogo. U inat ćemo biti najgori, u inat njima, svetu, ko zna kome, postaćemo (ostaćemo) tradicionalni i nećemo popusti pod pritiscima modernosti. U inat moj stari tako ne želi da gleda BBC, CNN. Ajde i to nekako, nego što nijednom sportisti Ameru neće odati priznanje, a kamoli da navija za njega. Protiveći se savremenosti mnogi, a među njima oni koji vode zemlje, upravljaju našim mogućnostima i budućim koracima, ne žele da znaju svetski jezik i da se sporazumevaju sa ostalim svetom na taj način. Ponos, prkos, odbijanje. Sve je to odgovor na protivljenje hodu u korak sa vremenom. Nije pitanje poistovećivanja sa drugima, jačim svetskim silama, mislim da je ovo pitanje ograničenosti ili nesvesnosti šta znači biti obrazovan. Čak je i Sloba, najveći inadžija naše skorašnjice, pričao “tuđinskim jezikom” i to vrlo dobro parlao engleski. Nije mi namera da ikoga veličam, povlašćujem ili ocrnjujem, samo kažem koliko je ukorenjen taj inat u našoj kulturi. Pitam se, da li je inat zaista dovoljno dobar izgovor za neobrazovanje?!
Elem, taj inat je ponekad i vrlo produktivan. I to sam uistinu želela da istaknem. Samo takva upornost i borbenost mogu da naprave pomake u tom istom obrazovanju. Paradoksalno, inat je prepreka učenju i obrazovanju isto koliko je i pogon za uzlazno kretanje na lestvici znanja. U mom slučaju dešava se ovo drugo. Čitam, bunim se, ne kapiram. “A šta si ovim hteo da kažeš”, ludim u sebi. Zatvaram knjigu. Buljim u beli zid ispred mene. “Da li sam ja stvarno nedovoljno inteligentna da skontam ove silne teoretičare i njihove interpretacije Marksovih dela”, muči me. Pa nije moja familija zalud poznata po tolikim doktorima nauka. Inat proključava. “Daj da pokušam ponovo!” Kontam ja neke osnovne stvari, nije u tome fora već ima dovoljno nebuloza koje me bune i koje su protivrečne. Džaba, čini mi se da ovaj “Volin i saradnici” ni sami nisu sistematični ni svesni o čemu govore. Konfuzni. A interpretacija mi se sada (drugi put) čini još nejasnija. Kad pročitate nekoliko različitih tumačenja onoga što je navodno Marks ili bilo koji značajan mislilac želeo reći, verujem da dobijate različite slike. Zato su interpretiranja loša. Pitam se često da li uopšte treba verovati analizama i subjektivnim interpretacijama onoga što se pripisuje teoretičarima. Jer dobija se pogrešna slika- to je interpretacija verovatno izvornog dela (ako ne i interpretacija interpretacije) u koju je autor analize uneo neka svoja zapažanja toga što je bitno. Vi onda još jednom sažvaćete interpretaciju i napravite svoju verziju već skraćene verzije. Verujem, tu se dobije finalni proizvod koji je mnogo sažet i dalek od onog što je prvi, orginalni pisac, hteo reći. Verujem da bi se ti izvorni autori prenerazili šta im sve pripisuju i dopisuju.
Inat u meni je proradio u onom trenutku kada sam shvatila da ne shvatam, a nisam glupa, šta pričaju svi ti interpretatori. U inat ću uzeti original delo- odvojiću vreme da, u inat tim koji misle da su dobro izdvojili u svom prepričavanju, pročitam stvarno šta su Marks ili ti ostali teoretičati, toliko puta izrabljeni u našim knjigama, rekli. U inat gluposti, u inat sažvakanim analizama, u inat nečijem pogledu na delo. Svi i najobičniji film kontamo na drugačiji način, pa zašto bih dozvolila da mi NEKO tumači dela- u inat ću stati sama pred ta dvotomna, i više-tomna zdanja i dokazati da mi ne treba nečije “prosvetljenje” o određenoj političkoj teoriji. Knjige za pripremu ispita su mi dokazale da to “prosvetljenje” samo zamagljuje zdrav razum i na kraju ostajem bez spoznaje “šta je pisac hteo da kaže”.
SLUŠAONICA 6 