Šta je pisac hteo reći

Inat – najbolji naš proizvod. Autentičan. I to nisam ja rekla, već moj omiljeni pisac koji je opet, po ko zna koji put bio u pravu. Ako bismo hteli da nešto izvezemo i budemo originalni inat je sigurno naš kec iz rukava. Spremni na sve u – inat. Kad kad nas (me) to košta mnogo. U inat ćemo biti najgori, u inat njima, svetu, ko zna kome, postaćemo (ostaćemo) tradicionalni i nećemo popusti pod pritiscima modernosti. U inat  moj stari tako ne želi da gleda BBC, CNN. Ajde i to nekako, nego što nijednom sportisti Ameru neće odati priznanje, a kamoli da navija za njega. Protiveći se savremenosti mnogi, a među njima oni koji vode zemlje, upravljaju našim mogućnostima i budućim koracima, ne žele da znaju svetski jezik i da se sporazumevaju sa ostalim svetom na taj način. Ponos, prkos, odbijanje. Sve je to odgovor na protivljenje hodu u korak sa vremenom. Nije pitanje poistovećivanja sa drugima, jačim svetskim silama, mislim da je ovo pitanje ograničenosti ili nesvesnosti šta znači biti obrazovan. Čak je i Sloba, najveći inadžija naše skorašnjice, pričao “tuđinskim jezikom” i to vrlo dobro parlao engleski. Nije mi namera da ikoga veličam, povlašćujem ili ocrnjujem, samo kažem koliko je ukorenjen taj inat u našoj kulturi. Pitam se, da li je inat zaista dovoljno dobar izgovor za neobrazovanje?!

Elem, taj inat je ponekad i vrlo produktivan. I to sam uistinu želela da istaknem. Samo takva upornost i borbenost mogu da naprave pomake u tom istom obrazovanju. Paradoksalno, inat je prepreka učenju i obrazovanju isto koliko je i pogon za uzlazno kretanje na lestvici znanja. U mom slučaju dešava se ovo drugo. Čitam, bunim se, ne kapiram. “A šta si ovim hteo da kažeš”, ludim u sebi. Zatvaram knjigu. Buljim u beli zid ispred mene. “Da li sam ja stvarno nedovoljno inteligentna da skontam ove silne teoretičare i njihove interpretacije Marksovih dela”, muči me. Pa nije moja familija zalud poznata po tolikim doktorima nauka. Inat proključava. “Daj da pokušam ponovo!” Kontam ja neke osnovne stvari, nije u tome fora već ima dovoljno nebuloza koje me bune i koje su protivrečne. Džaba, čini mi se da ovaj “Volin i saradnici” ni sami nisu sistematični ni svesni o čemu govore. Konfuzni. A interpretacija mi se sada (drugi put) čini još nejasnija. Kad pročitate nekoliko različitih tumačenja onoga što je navodno Marks ili bilo koji značajan mislilac želeo reći, verujem da dobijate različite slike. Zato su interpretiranja loša. Pitam se često da li uopšte treba verovati analizama i subjektivnim interpretacijama onoga što se pripisuje teoretičarima. Jer dobija se pogrešna slika- to je interpretacija verovatno izvornog dela (ako ne i interpretacija interpretacije) u koju je autor analize uneo neka svoja zapažanja toga što je bitno. Vi onda još jednom sažvaćete interpretaciju i napravite svoju verziju već skraćene verzije. Verujem, tu se dobije finalni proizvod koji je mnogo sažet i dalek od onog što je prvi, orginalni pisac, hteo reći. Verujem da bi se ti izvorni autori prenerazili šta im sve pripisuju i dopisuju.

Inat u meni je proradio u onom trenutku kada sam shvatila da ne shvatam, a nisam glupa, šta pričaju svi ti interpretatori. U inat ću uzeti original delo- odvojiću vreme da, u inat tim koji misle da su dobro izdvojili u svom prepričavanju, pročitam stvarno šta su Marks ili ti ostali teoretičati, toliko puta izrabljeni u našim knjigama, rekli. U inat gluposti, u inat sažvakanim analizama, u inat nečijem pogledu na delo. Svi i najobičniji film kontamo na drugačiji način, pa zašto bih dozvolila da mi NEKO tumači dela- u inat ću stati sama pred ta dvotomna, i više-tomna zdanja i dokazati da mi ne treba nečije “prosvetljenje” o određenoj političkoj teoriji. Knjige za pripremu ispita su mi dokazale da to “prosvetljenje” samo zamagljuje zdrav razum i na kraju ostajem bez spoznaje “šta je pisac hteo da kaže”.

Advertisements

Trač opijat

Dobar trač – dobar dan! Recite mi, molim vas, da ste i vi od onih koji kažu da mrze tračarenje, da je to užasno, da ne shvataju zašto to ljudi rade! Ma nemojte! Jutros kad ste odmerili komšinicu i odmah potom rekli drugoj “Videla sam sinoć da dolazi sa nekim frajerom! Biće se nije zadržao”, ste tračarili. Kada ste zadržali pogled na stranici novina gde piše da je Seka slomila nogu i da je izgleda muž pretukao, pokazali ste naklonost traču. Ako ste zatečeni vešću da Bijonse, na primer, uopšte nije bila trudna, nego da je usvojila dete- to pokazuje vašu tračersku prirodu. Kad god za nekog kolegu poželite da čujete nešto pikantno, zanimljivo iz njegovog privatnog života- to je takođe želja za tračom.

Privlačnost govorkanja i tračarenja čoveku je svojstvena. Ne znam nijednu kafu koja bar u jednoj rečenici nije bila označena životom nekoga ko trenutno nije sa mojom prijateljciom i sa mnom. Nekada se informacije, priče i glasine koje dobijamo od prijatelja/prijateljica na kafi odnose na one koje uopšte i ne poznajemo- ali je slasno čuti nešto gnusno o drugima. Volimo, naprosto volimo da znamo o drugima mnogo. Naročito uživamo u tome da čujemo da se nekome nešto sramno, smešno ili loše dogodilo. Čini se da tako naš dan postaje lepši, a nije. Samo više volimo da se bavimo drugima, no sobom. A kako i ne bismo kad je to mnogo lakše. Linijom manjeg otpora. Da se bavimo sobom zahteva vreme, procene, suočavanje sa istinom koja nekad zna biti sramna i bolna. Kome treba još jedno deranžiranje ako vas je na poslu već neki kolega ili šef iznervirao. Stoga, desert uz kafu je ogovaranje i saznavanje novih “činjenica” o, na primer, baš tom kolegi. I na socijalnim mrežama, naročito, proširujemo svoje tračerske sposobnosti. Posmatramo sve i svakog, šta radi, sa kim je bio na žurci, ko mu piše po wall-u. A onda pri susretu sa prijateljima često kažemo “Jeste videli šta je objavila ONA danas na fejsu!?”

foto: Lazar Kovačević

Postoji tu još nešto. Misterije nas obuzimaju. Kad god ne znamo ništa značajno o nekom poznaniku ili komšiji, na primer, imamo želju da tu malo izvidimo stvari. Komšija se samo javi u prolazu, uvek je “o svom poslu”, nikad previše reči, nikad jednog znaka otvorenosti za nas ostale u komšiluku. E, to je ono što zagolica komšijske detektive i sazove kafenisanja kućnog saveta ne bi li se nešto o tom “čudnom” susedu saznalo. Trač za tračom, naslućivanja i hipoteze i eto je slika čoveka! Mi imamo tu potrebu da znamo i da ako ne znamo ko je ko sami smislimo njegov identitet. Kada odredimo ko je ON onda lako znamo kako da se postavimo prema njemu, kako da mu se javimo, šta mu možemo reći, a šta ne. Zato u svima nama postoji “balkanski špijun”.

I nisu to samo balkanska posla- ceo svet se mahom obrće na način koji diktiraju tračevi. Holivud i sve što uz njega ide i u njemu se vrti živi od tračeva. Što više govorkanja, to si popularniji. Što si popularniji, to ćeš više uloga i poslova imati- jer, ljudi te žele! I tako mi koji ih želimo bežimo malo od sebe, malo od dosade, a njima punimo džepove. Svi srećni, svi zadovoljni!

 

Medernizacija (ne)ubija život tezge

“Dobro jutro, lepa! Koje ćemo cveće danas za tebe izabrati” – uz ovakav jutarnji pozdrav na Kalenić pijaci, makar i oblačno bilo, dan se čini sunčan. Cveća zaista ima svuda, opkolilo me i nadmeće se za moju pažnju. “Ipak, ljiljan- orijentalni ljiljani”, kažem i pomislim kako se takav cvet dobro slaže uz današnje raspoloženje. Tako počinje moja jutarnja trgovina. Krećem se među tezgama kao Alisa u zemlji čuda. Uh, čega sve ima na ovoj staroj pijaci. Toliko boja, toliko šarenila. Na svakoj tezgi pod konac poslagano voće i povrće. A još je krenulo crvenilo trešanja i jagoda, pa sve izgleda tako jako, tako dobro. Po koji prodavac iza tezge još uvek doređuje “artikle” jer ja ipak vrlo rano ustajem- među prvim sam gostima na Kaleniću. Drugi pak se dosađuju i grickaju luk ili peršun. Kad već nema još rulje da se nešto zdravo prezalogaji.

Volim da šetam ovuda čak i kada nemam posebno potrebu da trgujem. Ljudi koji prodaju, raznolikost stvari koje nude i boje koje igraju po ovim starim pločama daju mi osećaj da sam među živima. Nekad je dobro izvući se sa beogradskog asfalta i iz bulevara kojima ljudi jure i tako su nervozni, nadasve nedodirljivi. Ovde, na Vračaru, još od 1926.godine leži pijaca koja daje utisak života. Na ovoj ogrmonoj ploči sa stotinak tezgi imam dodir sa životom.

Tezga sa plastikom- kome još toliko čudnih činija i vangli od plastike treba? Sve što je moglo od plastike da se napravi eto ga tu, na štandu riđokose žene koja vas presreta ogromnim osmehom. Nekoliko ljudi se mota oko njenog štanda i vidim da sigurno njima ne treba ništa od plastike, ali je žena tako lepa i nasmejana da će u to ime trgovati plastikariju. Svako ima svoj način prodaje. Tako, na primer, jedan od onih ljudi za koje ja kažem da su pravi prevaranti u prodaji, uvale vam svašta i nahvale svog konja do besvesti, prodaje naočari. Modela od “sačuvaj me Bože”, preko “cvike iz doba Jure” do onih “ultra In” pun je sto. Ajde da isprobam neke. Daje mi nekoliko komada i drži ogledalo. “Savršene”, “Ali ipak te….”, “E, ove su pun pogodak”– za svake mi govori da mi odlično pristaju. Kaže: “Ove su ti prave, original. Samo ćeš kod mene da ih kupiš za 25 evra, a u radnji za 250! Vidi stvarno, imaju i kutiju”. Mislim se “kako draga da ne kupiš PRAVE naočare”, nasmešim se kažem “Razmisliću”. Red je da nešto još kupim, sem cveća- dosta sam razgledala. Odabir najlepšeg zeleniša, malo crvenog povrća, malo voća raznih boja- Jer kad je tanjir šaren to znači da se zdravo hranite! A onda još jedan krug po pijaci. Ha! Kakvih čarapa nude! A kiosk-tazga (neki hibrid) nude rezanca za supu, testo, makarone….A odmah do „Kore kod Bore“– divota!

Opet red cveca, red voća, red papuča, čarapa. Deda koji mi nudi da probam neke sireve, dok ga komšija pita ima li da mu rasitni hiljadarku. Rano je jutro, niko nema sitnih para, pa ovaj čovek ode duž cele pijace da pronađe sitno i vrati mušteriji kusur. To je požrtvovan prodavac, to je Kalenić pijaca.

Ne znam da li znate, ali ovde planiraju da naprave MODERNU , renoviranu Kalenić pijacu. Ona bi preko dana bila pijaca, a noć neka vrsta gradskog trga. Kažu u “24h”- Kalenić pijacu činiće dve celine – tradicionalna natkrivena pijaca, i trospratna zgrada koja će biti sagrađena na uglu Maksima Gorkog i Njegoševe ulice. Pijaca će imati oko 700 tezgi, u prizemlju će u 150 rashladnih vitrina biti smeštene mesare, ribarnice i piljare, a na galeriji će se naći prodavnice mešovite robe. Pijačni plato od oko 7.000 kvadrata u večernjim satima pretvaraće se u trg sa mnogobrojnim sadržajima za okupljanje, odmor i šetnju.

Ipak u JP „Gradske pijace“ kažu da rekonstrukcija neće skoro početi, jer čekaju plan detaljne regulacije, a zatim i mnogobrojne dozvole, posebno onu Gradskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je zaštitio deo Kalenić pijace.

Pitam se kako ću onda imati osećaj da sam van vremena, ako ne osetim miris starih ploča pod nogama, ako ne vidi stare tezge i stare vage na kojima mi baka meri paradajz; hoće li uopšte biti ove spontanosti i duše ako se uklopi u neki moderni ambijent i savremeno staklo i čelik?! Možda će ljudi ostati isti…Bojim se da će manipulacija fizičkom okolinom učiniti svoje, te da i duša ovog mesta više neće biti ista kao ni duša ovih jednostavnih ljudi kod kojih svakog drugog jutra trgujem.