Мржња.

Насиље, туче, клања, ударања, силовања, злостављања, пребијања, пеглања, одваљивања, иживљавања, касапљења, мучења, угњетавања, корупције, кризе, ситуације, рације, санкције, дугови, бомбе, мале, велике, атомске, ручне, касетне, нуклеарне, отровне, оружија, разна, велика, покретна, непокретна, пушке, пиштољи, базуке, ракете, ножеви, јатагани, подморнице, авиони, камиони, војске, армије, пукови, чете, ратови, мали, велики, свети, братоубилачки, преведни, неправедним, узалудни.

Мржња.

Болести, заразе, вируси, упале, ломови, ракови, тумори, доброћудни, недоброћудни, обољења, запаљења, кич, шунд, дрога, хероин, кокаин, екстази, марихуана, наркомани, лешеви, бездушници, тоталитаризам, ауторитаризам, репресија, фашизам, тероризам.

Мржња.

Лопови, лихвари, зеленаши, сецикесе, џепароши, оцоубице, дилери, самоубице, гангстери, мафијаши, затвори, самице, решетке. Освета. Хладна. Хладна као курвино срце.

Мржња. Насиље.

Затворим очи….

Уживам.

Kao i uvek, radi se o sitnici. Koje cenimo kod ljudi koji su kulturni, i koje nam stavljaju do znanja da je neki roditelj u poslednje vreme svoj primarni posao uradio kako treba.

Da se manem apstrakcija, situacija je bila sledeća:
Vraćala sam se sa puta, i na Autokomandi izletela iz međugradskog autobusa. Moj prtljag: srednja putna torba (puna naravno, pa žensko sam), jedna ručna torba, i torba za laptop, sa navedenom skalamerijom u njoj. Da u Google-u radim, pa da čovek razume, ali razlozi su nebitni, to sam imala na svojim ramenima i u jednoj ruci.

Pošto kao svaki student nemam para za taksi, a nisam htela ikoga da cimam da dolazi po mene, zaputih se ka stanici da sačekam dragi nam gradski prevoz, kako bih stigla do svoje kuće u naselju Braće Jerković. Trebalo se sa stanice na autoputu prebaciti na onu kod Vajata gde mi staje 18-ica. Kod “Franša” odlučih da sačekam tramvaj za dve stanice, kad naleti 39-ka kojom bih se prevezla do Kumodraške ulice. Gužva u autobusu: očekivana za 17h radnim danom. Morala sam da uđem na prednja vrata sa silnim prtljagom, te sam stala kod silne plastike koja deli vozačev deo od ovog “komfornog” putničkog. Do Kumodraške su me ljudi koji su sedeli eto tako malo merkali, konstatovali da postojim, i nastavili svojim poslom blejanja kroz prozor. Drugi prolaze pored mene, bez pardona kače torbe koje sam jedva namestila tako da nikome ne smetaju. Da li je moguće da u celom autobusu baš ja moram da se pomerim, iako je pored mene baba veličine tankera, koja sa svojom velelepnom bundom zauzima previše dragocenog prostora?!

Ništa, neću da se nerviram, ne vredi jel’te. Izađem u Kumodraškoj, kad odma’ iza žuta razdrndana, sa harmonikom koja se opasno cepa o beton, 18-ica. Jedina pozitivna stvar: gužva nije prevelika, može da se diše. Ulazim na pretposlednja vrata dok u sebi molim svoj centar za ravnotežu da izdrži još samo malo. Možda NEKO ustane i ulepša mi dan. Stojim pored čoveka u vr’ glave 30 godina starosti, koji sedi skrštenih ruku na jednom sedištu. Ispred njega sedi opet neka baba trokrilni-ormar sa bundetinom (kakva je to pomama ovakvih primeraka?), a pored nje stoji jedna žena srednjih godina.

Ne znam za vas, ali ja kad god primetim u ovom našem užasu od javnog prevoza da neko ulazi sa milion stvari, od torbi do nekih glomaznih kutija i skalamerija, pre ustajem tim ljudima nego ponekad starijima, koji precenjuju svoju starost pa navodno ne mogu da stoje 3-5 stanica. Mene su ljudi u oba autobusa gledali kao da sam pala sa Marsa, a mogla bih da se kladim u šta bilo da su neki pomislili kako ni ne treba da putujem tim autobusom. Baba-trokrilka je ustala u jednom trenutku da izađe iz busa, a ova gospoja srednjih godinica čak nije mogla NI DA ME PITA da li bi mi možda koristilo da se malo oslobodim stvari. Samo je sela, ne pogledavši me.

Fascinirana sam, ne više toliko nekulturom koje karakteriše dosta ljudi u dragoj mi domovini, već time da NIKO VIŠE NEMA OSEĆAJ ni za koga, osim za svoju pozadinu.

Neverovatno je očigledno da bi jedan tvoj sitan gest toliko nekome olakšao njegovu situaciju kojoj prisustvuješ, prošto vrišti u vazduhu normalan i uljudan postupak… i ti bleneš. Ne odraguješ. Iako od Autokomande do poslednje stanice u Medakoviću imaš svega 15-ak min vožnje. Ko mi je kriv što nosim toliko stvari, nemam para za taksi i ne bih da cimam sve za moj hir.

P.S. BusPlus aparat nije radio u 39-ci, eto nama boljeg prevoza!

Bojana Mekić (nije pokušala ovim tekstom da se žali kao gramzivi starkelja kom bi trebalo i Bog da ustane)

Podela je izvršena po standarnom principu, za i protiv. Jedna strana je duboko moralna, osuđuje konzumaciju bilo kakvih sredstava za tripovanje moždanih ćelija, dok drugi odobravaju, apsolutno i bezuslovno. Protivna strana se, naravno, nikad nije dohvatila bilo kakvog opojnog sredstva, nije se otrovala rakijom, niti uspavala bromazepamom, živi u celibatu i askezi, prema crkvenim kanonima i duboko je patrijarhalno vaspitana.  Protivnici protivnika su posrbljeni autohtoni Bolivijci, koji žvaću listove koke da bi osvežili dah i nesuđeni stanovnici Amsterdama koji ostvaruju životne ciljeve u punoj ”brzini”.

Jes’, boli ga uvo.

Posedovateljka PVC kesice je osvedočeno vrsna umetnica. TV serija snimljena devedesetih po njenom scenariju je stekla status kultne, uprkos avangardnom pristupu koji je i danas takav. Možete zamisliti kako je to shvatano u asfaltnoj poslednjoj deceniji 20. veka opremljenoj vazdušnim đonom i zlatnim lancem za vuču stoke od pet kila zlata.

Umetnicima je u genetskom kodu da budu skloni opijatima. Inspiracija je iscrpiva kategorija, pogotovo u crnim vremenima u kojima jedinu kreativnost čovek ispoljava pokušavajući da prevari državu koja ga sistemski uništava i spoji 1. i 31. na neki novi, neprovaljeni način. Svi najveći svetski umetnici su svoja najveća dela stvorili ,,pod uticajem”. Muzičari, slikari, a u velikoj meri i pisci. Nikola Pejaković je svojevremeno izjavio da je koristio heroin u procesu pisanja scenarija za film ,,Ledina”. Tema je bila takva, crna da crnja ne može biti, pa je morao da dostigne viši stepen crnila, ne bi li našao neki lajt motiv i pozitivnu poruku. Kad gledaš iz najcrnjeg, ono crnje smatraš lepšim, jelte.

Korišćenje prohibitovanih supstanci u umetničke svrhe podržavam, ukoliko to ostane u okviru umetničkog života i ne ostavlja loše posledice na samog umetnika, njegovu okolinu i društvo. Svako ko se ikada bavio nekom vrstom umetnosti zna da je potrebno neko drugo stanje uma da bi se iskomponovala neka fascinantna melodija, naslikalo remek delo ili napisao tekst koji će biti osnov za kultno tv ili filmsko ostvarenje. Ukoliko nije rođen sa drugim stanjem uma, umetnik poseže za stimulansima.

Sa druge strane, glavna akterka cele situacije je odlučila da se pored umetnosti pozabavi i politikom. Jašta, omiljeni sport sviju. E, tu je već stvar malo drugačija.

Bavljenje politikom treba da bude izuzetno odgovoran posao, konkretan, striktan, nema mesta za improvizaciju i delovanje pod pokroviteljstvom drugog stanja uma. S obzirom na to da se u restoranima Narodne skupštine prošle godine popio podrum pića fabrike ,,Rubin”, ova teza pada u vodu, aaaaaali, akterka situacije je svojim arogantnim i navalentnim prezentovanjem stavova ostavila utisak zdravorazumske osobe, sa realnim pogledom na svet i racionalnim rasuđivanjem.

Pronalazak PVC kesice u džepiću akterke je i ovu tezu bacio u mutno Dunavo. Iako se protivim generalizaciji pojava, ne mogu da ne posumnjam da je akterka dobar deo svojih stavova izgradila u drugom stanju uma i predstavila pogledom na svet podvučenim belim. Kad je u pitanju tako neki odgovoran, mogu reći i manupulativan posao, apsolutni sam protivnik postojanja pomutilaca svesti.

U svakom slučaju treba razgraničiti stvari, vidim da poštovaoci lika i dela spisateljice negoduju zbog iznošenja njenog punog imena i prezimena i neimenovanja druga Šoneta. Pa znate kako, drugarica umetnica i drug Šone se ne mogu izjednačavati iako su u zajedničkom ,,delu”. Ona se bavi javnim poslom, prisutna je u javnosti više nego što jedan dramaturg, po vokaciji, treba da bude. Svojom odlukom. Niko je nije primoravao da se ulazi u političko vrzino kolo i iznosi stav o gotovo svemu i svakome.

Očigledno nije bila svesna odgovornosti koju nosi konstantna prisutnost u javnom životu kao ni posledica mešanja političkog i umetničkog, odnosno prvog i drugog stanja uma.